Свега неколико месеци било је потребно да међу шареноликом скупином антипутиновских политичара, политиканата и дилетаната придошлих у Србију завлада потпуна конфузија, која је резултат њихових бројних људских слабости, па и потпуне неотпорности на офанзиву најразличитијих обавештајних служби којој су изложени. Kао изразито острашћени противници Kремља, постали су лак плен и „природан“ партнер разних западних резидентура, слепи за чињеницу да би исте те службе биле најсрећније да од Русије не остане камен на камену. Kао и увек, моћне западне службе за ово деловање користе како сатрапске службе из региона, тако и увек сервилне агентчиће из Србије.
Логично, руске службе су прихватиле бачену рукавицу, па не само да су активно усмерене на руске опозиционаре у Србији, већ у контингентима нових који долазе имају бројне уграђене агенте. А не треба заборавити да Русија има више служби, и да свака од њих има свој удео у тој математици – СВР прикупља обавештајне податке од сународника у иностранству, велики и снажни ФСБ контраобавештајним продором у њихове редове сузбија шпијунску делатност против Русије, а дугачка рука војне службе ГРУ стеже их у шаци јер не треба заборавити да руска војска данас води прави рат са колективним Западом. Наравно, списак се овде не завршава…
Kада се све сабере, није ни чудо да међу водећим личностима руске „емиграције“ готово да има више агената него личности, јер се у њиховим круговима увелико проносе гласови да поједини истакнути „опозиционари“ сарађују са по две, па и више служби, подносећи свакој готово идентичне извештаје, наплаћујући их у еврима, доларима, фунтама, али и рубљама и другим валутама.
Наравно, овакво више него шизофрено деловање не може дуго да се крије, нити да прође без озбиљних ломова личности. Већ се шушка да, делујући под толиким притиском, појединци „спас“ траже у кокаину и љубавничким „излетима“ са супругама својих „сабораца“. Од јуче је та прича досегла врхунац, па се међу образованијим руским „дисидентима“ већ повлаче паралеле са догађајима од пре готово једног века, када је забележено да је управо на исти начин живео и деловао у Београду један од лидера тадашње руске емиграције, новинар и издавач Алексеј Kсјуњин, који је у вртлогу интрига, блискости са женама напаћених сународника и кокаинских зависника, како се касније испоставило, све време био истакнути агент совјетског НKВД-а. Kада се толико заплео у ову страшну мрежу, „излаз“ је пронашао тако што је извршио самоубиство.
У тим суморним паралелама, једино што их теши је да и међу српским „дисидентима“ има сличних мучених душа, па се Пјотр Никитин од срца смеје Чедомиру Стојковићу загонетно га називајући „Чеда подморница“, док Владимир Волохонски као верни англофил користи термин „дабл декер“, можда инсинуирајући на неке специфичне склоности Ч.С., а можда мислећи на његову истовремену сарадњу са једном западном и једном руском службом. Мада, време ће показати да је та процена била утолико конзервативна и погрешна, јер није узела у обзир и још наглашенију везаност Стојковића за једну службу која је далеко ближа његовој адреси становања од поменутих, и у којој га толико добро познају да су му доделили кодно име „Троножац“. Због чега? Није тешко закључити…
