У последње време се интензивно говори да је Војска Србије заинтересована за додатну набавку беспилотних летелица које поред функције извиђања имају и ударну карактеристику, тачније могу да уништавају циљеве на земљи. Конкретно ради се о „звезди“ недавно окончаног рата на територији Нагорно Карабах (Јужни Кавказ) који се карактерисао масовном употребом ударно-извиђачких и камиказа беспилотних летелица од стране азербејџанске војске, које су направиле одлучујућу предност на фронту. Реч је о извиђачко-ударној беспилотној летелици средње класе Bayraktar TB2.
Током овог сукоба Министарство одбране Републике Азербејџан је свакодневно избацивало бројне видео филмове на којима се виде ефектне сцене уништавања непријатељске живе силе и борбене технике (конкретно у овом случају Војске Арцаха). На овај начин је забележено на десетине уништених основних борбених тенкова Т-72, вучних артиљеријских оруђа, вишецевних лансера ракета, различитих система ПВО, командно-штабних места итд. Посебно потресно је било гледати „обезглављујуће ударе“ на којима се налазила незаштићена пешадија, често у групама, без икаквог поштовања тактичких принципа које захтева рат који обухвата масовну употребу офанзивних система нове генерације који се још зове и „рат дроновима“. Поред несумљивих ефеката на фронту, овакав начин борбе је имао своју изузетно велику употребну вредност и на пољу пропаганде, јер се перманентним објављивањем ових клипова у редове непријатеља и његовог становништва уносио страх и паника, генерисао осећај безнађа, мултипликовала хронична сумњичавост у сопствене борбене потенцијале, појачавало степен дезертерства из јединица итд.
На све ове новитете реаговало је и српско Министарство одбране укључујући и председника државе, које је упознато са модерним трендовима и који се у доктринарном смислу када је у питању употреба борбених средстава уклапа у концепцију развоја савремене српске војске. Реформе српске војске које су покренуте у последњих неколико година су за сада доминантно усмерене на обнову и унапређење њене ваздухопловне компоненте (набавка вишенаменских ловаца МиГ-29 и њихова модернизација, десантно-јуришних и војно-транспортних хеликоптера Ми-35М и Ми-17В5), реорганизацију специјалних јединица у циљу подизања њихове мобилности и техничке опремљености, и оно што је можда и најважније, постепеног увођења ударно-извиђачких беспилотних летелица лаке категорије, као и прве генерације земаљских роботизованих борбених платформи.
Средином ове године на аеродрому „Пуковник-пилот Миленко Павловић“ у Батајници, приказана је група од шест ударно-извиђачких беспилотних летелица CH-92A набављених из НР Кине.На овај начин Војска Србије je у регионалним оквирима постала прва оружана сила која је у своје оперативно наоружање увела ударно-извиђачке беспилотне летелице које поседују акциони радијус 250+км. Поред два ударно-извиђачка одељења које се састојало од шест бпл CH-92A, приказано је и наоружање које је такође набављено у НР Кини. Ради се о ласерски навођеној малогабаритној муницији класе ваздух-земља FT-8C које је посебно ефикасна у борби против стационарних али и покретних мета као што је оклопна борбена техника, различита транспортна превозна средства и сл. Претпоставља се да је њена кумулативна бојева глава довољна да уништи скоро сваки савремени основни борбени тенк пошто се удар ракете пројектује на његову горњу пројекцију где је оклопна заштита тенка уобичајено најслабија. Такође, ове беспилотне летелице могу да буду основна компонента интегралног система за извиђање и навођење артиљеријске ватре посебно када је у питању њено садејство са савременим артиљеријским системима НОРА Б-52 (МГС-25 „Александар“), вишецевним лансерима ракета „Морава“ и оперативно-тактичким ракетним системима „Шумадија“ који ће се ослањати на употребу високопрецизне муниције великог домета и разорне снаге, укључујући и ловачко бомбардерску авијацију. Недавно је ова беспилотна летелица премијерно приказана и на војној вежби која је реализована на Пештеру, где је вршила мониторинг бојишта на коме су здружено деловали ваздухопловни и копнени вид Војске Србије, а у задњој декади прошлог месеца је на полигону у Никинцима реализовано и прво бојево гађање употребом ракете FT-8C након чега је ова летелица и формално ушла у оперативно наоружање.
Оно што је можда и најважније у целој причи јесте договор о трансферу кинеске технологије која ће бити употребљена за даљи развој српске беспилотне летелице „Пегаз“ која ће по својим техничко-тактичким карактеристикама такође спадати у савремене летелице извиђачко-ударног типа. Процене су да ће Војска Србије до краја 2021.године усвојити 12 редизајнираних бпл „Пегаз“ ( са пакетом високопрецизне муниције), што ће укупан број ударно-извиђачких беспилотних летелица повећати на 18 јединица (6 CH-92A, + 12 „Пегаз“). На овај начин се отвара могућност за масовније опремање Војске Србије овом изузетно убојитом борбеном техником што у перспективи (развојни програм + искуство употребе) може значајно да увећа њене оперативне способности. Такође ово може да буде велики искорак када је у питању српска војна индустрија посебно на плану повећања индекса њене конкуретности на међународном тржишту софистицираног наоружања и војне опреме што може да донесе поприличне бенефите када је у питању њен експортни потенцијал.
Турски „Бајрактар“ у Војсци Србије
У последње време присутна је експанзија турског војноиндустријског комплекса са посебним акцентом на развој ваздухопловне компоненте која се базира на беспилотним летелицама. Турска компанија Baykar je по захтеву Министарства одбране започела амбициозан пројекат развоја ударно-извиђачке беспилотне летелице средње класе које би била употребљавана за надзор прилично великог и захтевног брдско-планинског терена на југу и југоистоку државе на коме делују курдске герилске групе, укључујући и њихово неутралисање на територији суседних држава. Ваздухопловни инжењери компаније Baykar су кренули у развој овог пројекта где су ускоро успели да комплетирају прототипски модел летелице Bayraktar TB2 (развијена на бази Bayraktar TB1), а њен први лет је реализован 2014. године. Да се ради о веома квалитетном апарату сведочи и светски рекорд који је Bayraktar TB2 остварио у категорији беспилотних летелица средње класе. Наиме, ова летелица је успела да на висини 8,000+м оствари рекордну аутономију лета у времену од чак 24ч и 34 минута без слетања, што представља изузетан резултат посебно када је у питању војна употреба. Закључак је да ове летелице наоружане са неколико ракета или бомби класе ваздух-земља могу 10+ часова да остану у ваздуху и да са безбедне висине вребају свој плен.
Летелица је дугачка 6,5 метара док је распон њених крила 12м. Захваљујући доброј аеродинамици али и мотору (аустијски Rotax 912 који генерише 100 кс) ова летелица може да понесе до 150кг корисног терета и оствари плафон лета од 8,200 метара. Земаљски командни пункт је у стању да управља групом од три бпл Bayraktar TB2 на растојању од 150км, што је за читавих 100км мање него у случају кинеске беспилотне летелице CH-92A. Међутим, оно што Bayraktar TB2 издваја у односу на кинеску летелицу јесте далеко озбиљнија аутономија лета која је 3х већа1, укључујући и већу носивост убојног терета. Турска летелица има аутономни систем који регулише њено полетање и слетање, а уколико је то неопходно постоји могућност њене употребе у потпуно независном моду (пуцање конекције са командно-управљачким пунктом). Захваљујући одличним летно-техничким карактеристикама и конструкцији трупа, ова летелица има висок потенцијал за даљу модернизацију.
Међутим, кључне компоненте ове летелице су углавном страног порекла (оптоелектронски комплекс, мотор и сл.). Борбена дејства на територији Нагорно Карабаха у којој су на страни азербејџанске армије прилично интензивно експлоатисане беспилотне летелице Bayraktar TB2, као и њихова доминација у овом сукобу је потакнула поједине државе које су кључне у снабдевању Анкаре софистицираном технологијом, да са овом земљом прекину своје даље комерцијалне аранжмане. Ово ће дугорочно створити одређене проблеме када је у питању динамично унапређење турског програма беспилотних летелица, иако Анкара на том плану може да пронађе алтернативу. Спомиње се могућа сарадња са Украјином (набавка мотора), затим НР Кином али и домаћим компанијама које су у међувремену оствариле одређене технолошке помаке када је у питању развој изузетно сложене оптоелектронске опреме која захтева висок квалитет. Међутим, питање је дали оваква решења могу да одрже летелицу у самом светском врху ударно-извиђачких дронова средње класе. Све у свему Турска ни по коју цену неће да „проспе“ позитивне маркетиншке ефекте које је у последње време остварила њена војна индустрија, и настојаће свим силама да задржи реноме који стекла у међународним оквирима када је у питању одржање квалитета, али и даљи развој програма беспилотних летелица.
Што се тиче Србије набавка турских беспилотних летелица би свакако повећала борбене способности српске армије. Наиме, приликом набавке овако софистицираних борбених система поред инцијалне цене у обзир се узима и степен сложености њиховог техничког одржавања, једноставност увођења у оперативне јединице и њихова тактичка експлоатација, али и оно што је можда и најбитније, њихово учешће у ратним операцијама за шта Bayraktar TB2 има приличну биографију. Добри односи између Републике Србије и Народне Републике Кине који се са једне и друге стране оцењују као „челично пријатељство“, добија све већи замах и у војној сфери, што може да буде интересантно и Турцима када је у питању и њихово учешће у потенцијалном српско-кинеском пројекту који се тиче производње беспилотних летелица за трећа тржишта. У сваком случају Србији одговара набавка проверене борбене технике последње генерације у циљу унапређења својих оружаних снага али и постепеног навикавања војске на извођење најсложенијих борбених операција у којима даљински управљана технологија наоружана високопрецизним наоружањем постаје битан, ако не и одлучујући фактор у савременом сукобу.
Србија је некако успела да ухвати прикључак за модерним армијама када је у питању усвајање и експлоатација роботизоване борбене технике, која у трећој деценији 21 века (уз развој високопрецизне муниције најширег спектра прим. аутора) мора да постане приоритет њеног опремања. Наравно да би се један овакав технолошки искорак остварио потребно је перманентно улагање у војноиндустријски комплекс, и посебно људе (оснивање Националног научно-техничког центра). Процене су да ће светска потражња за различитим типовима извиђачко-ударних беспилотних летелица (лака, средња и тешка класа), лојтеринг муницијом, затим све већом употребом беспилотне технологије у цивилном сектору, индустрији, пољопривреди, метеорологији, ватрогасно-спасилачким јединицама, потражним службама итд., енормно повећати у наредних 10-20 година. Онај ко буде имао квалитетан и конкурентан производ на светском тржишту беспилотних летелица на коме ће се годишње обртати сума од ко зна колико десетина милијарди долара, тај ће моћи да рачуна на изузетан комерцијални успех када је у питању извоз своје индустрије. Тако да ће се сваки динар који се сада уложи у развој ове области засигурно вишеструко исплатити.
1) Поред аутономије лета Bayraktar TB2 у односу на CH-92A има и знатно већи плафон лета (8200м/5000м) што му омогућава да остане изван домета лаких преносних ракетних лансера (Игла, Верба, Стингер, Мистрал).
