Дошло је време да САД директно интервенишу у Украјини ваздушним снагама, наводи Роберт Зубрин, аеронаутички инжењер и писац у чланку за Kијев пост, наводећи четири разлога зашто би то требало да се уради.
- Да се осигура украјинска победа
2.Минимизирају људске жртве
3.Спречи даља ескалација Путина
4.Да се одврати Kина од упуштања у сопствене војне авантуре.
У наставку ћу детаљно размотрити сваку од горње четири тачке. Али пре него што то учиним, желим да разјасним тачно који облик америчке интервенције препоручујем.
САД не морају да шаљу копнене трупе. Украјина има своју изузетно храбру војску. Оно што треба да урадимо, поред снабдевања Украјине свим оружјем које је затражила, јесте да украјинској војсци обезбедимо ваздушно покривање и блиску ваздушну подршку како би могла да отера руске освајаче из земље.
То треба да постигнемо тако што ћемо ударити руске копнене и ваздушне снаге унутар Украјине и руске поморске снаге унутар украјинских територијалних вода. Не би требало да гађамо руске циљеве ван Украјине.
Иако са строго војне тачке гледишта такви удари могу бити пожељни, они нису неопходни. Руске противракетне батерије у Белорусији и Русији нису биле у стању да спрече Украјину да лети својим авионима унутар земље.
Сигурно не би могли да зауставе наше, које имају много бољу технологију за варање оваквих система. На овај начин опција удара на таква постројења или друга руска средства изван Украјине може се држати у резерви као претња одмаздом да се Русија одврати од одговора ударом на ваздушне базе НАТО-а ван Украјине.
Наша ваздушна интервенција треба да има за циљ да буде спроведена на начин на који је била у Kореји, где су амерички авиони са седиштем у Јапану напали комунистичке ваздушне и копнене снаге у Kореји, али ниједна страна није погодила матичне базе других ван те земље.
Штавише, не предлажем да у овом тренутку покушамо да успоставимо зону забрањеног лета како бисмо заштитили цео украјински ваздушни простор од руског упада. Украјина тренутно није место за мировњаке. То је место за ратнике.
Не морамо да патролирамо целим украјинским небом. Само треба да одлетимо на локације где се налазе руске копнене снаге и уништимо их.
Иако бисмо могли да одлучимо да обезбедимо борбену ваздушну патролу како бисмо заштитили одабране градове или друге стратешке локације како ресурси дозвољавају, превасходна сврха наше почетне ваздушне интервенције би требало да буде да обезбедимо украјинској војсци ваздушно покривање и ватрену моћ која јој је потребна да одбије инвазију.
Kада се инвазионе снаге избаце, може се размотрити шири програм дугорочне заштите ваздуха за Украјину, слање Ф-16 у Украјину у великом броју чим квалификовани пилоти буду доступни. Али непосредни задатак пред нама је да помогнемо украјинској војсци да оствари победу на терену.
Уз то, хајде да наставимо са испитивањем зашто је таква интервенција потребна да би се постигла четири витална циља идентификована на почетку овог чланка.
То је потребно да би се обезбедила победа Украјине
У виталном је интересу Сједињених Држава и њихових НАТО савезника да Украјина победи Путинову инвазију. Погледом на мапу може се видети да би руско освајање Украјине позиционирало Путина да директно угрози НАТО савезнике Пољску, Словачку и Румунију.
Штавише, освајање Украјине би елиминисало стратешку слабост коју Русија тренутно има на свом откривеном јужном крилу, чиме би се у великој мери побољшала позиција Русије ако одлучи да нападне НАТО савезнике Естонију, Летонију и Литванију, као и друге прозападне земље као што је Финска.
Они који кажу да забринутост због оваквих последица може бити оправдана само ако се докаже да Русија има експанзионистичке намере нека врате ствар уназад.
Осим чињенице да је Путин отворено изјавио да се залаже за обнову руског и совјетског царства, у таквом питању националне безбедности, терет доказивања мора да лежи на онима који би тако радикално повећали нашу рањивост, а не на онима који би се тога чували.
Пре него што бисмо уопште могли да размислимо о томе да дозволимо Путину да освоји Украјину, био би нам потребан позитиван доказ његових добрих намера да се после тога понашамо мирно. Тврдња да можемо бити сигурни у било које такво уверавање је очигледна бесмислица.
Имајући у виду ове улоге, наша политика треба да буде осигурање украјинске победе. Тренутна политика Запада да пружи мало оружја за подршку украјинском отпору није довољна за постизање овог циља. Могли бисмо много боље у овом погледу.
Може се приметити да је Бајденова администрација коначно одлучила да Украјини пошаље било какву артиљерију, са 18 хаубица укључених у најновији пакет, тек 50 дана након сукоба.
Насупрот томе, у року од 7 дана од евакуације из Денкерка, Френклин Рузвелт је на доковима у Њу Џерсију сакупио пошиљку од 500.000 пушака, 8.000 митраљеза, 900 топова пољске артиљерије и преко 100 милиона комада муниције за поновно наоружавање британских експедиционих снага, а затим су ове залихе стигле до Британије у року од месец дана путујући теретним бродовима просечном брзином од 12 чворова.
Ипак, чак и ако би Бајденова администрација значајно унапредила свој учинак како би се усагласила са арсеналом Рузвелта, остаје чињеница да је Украјина у великој мери нађачана од Русије, и како се рат одуговлачи, има дефицит од пет милијарди долара месечно – што је еквивалентно, у односу на национални БДП, да САД имају дефицит од 670 милијарди долара месечно, или осам трилиона долара годишње.
У комбинацији са пројектованим падом БДП-а од 45 одсто због рата, ово прети националним банкротом.
У овим околностима, захтевати да Украјинци воде све борбе, са ваздушним снагама ограниченим на тако старе авионе совјетске производње тешко да је рецепт за обезбеђивање победе. Украјинци су се борили веома добро, а Руси подбацили, тако да је могуће да би уз знатно повећану помоћ наоружања Украјинци могли да победе.
Распоређена у тактичкој подршци украјинској војсци, америчка авијација би могла да уради управо то.
Амерички авиони би лако могли да униште возове и камионске конвоје које Русија користи за кретање и снабдевање својих копнених снага. Могли бисмо да збришемо њихове тенкове распоређене на отвореном истоку и југу Украјине, сравнимо артиљерију окупљену за бомбардовање Мариупоља, потопимо сваки брод који прети Одеси и разорно бомбардујемо руске снаге док оне покушавају да се одупру украјинској контраофанзиви.
Укратко, уз помоћ наших ваздухопловних снага, Украјина би могла и хоће, спремно да тријумфује.
То би смањило губитак живота
Ово је прилично једноставно. Начин да се минимизира крвопролиће је одбијање инвазије и окончање убилачких окупација Русије што је пре могуће. Што рат дуже буде трајао, више људи ће умрети – и то не само у Украјини, већ широм света, јер елиминација украјинске жетве доводи цене хране ван домашаја најсиромашнијих у свету.
Неопходно је спречити даљу ескалацију Путина
Многи људи би се сложили да би америчка авијација сигурно побољшала изгледе за победу Украјине и да је постизање тог циља што је брже могуће кључно за минимизирање губитака живота. Они, међутим, тврде да таква интервенција ризикује да изазове Путинову ескалацију рата.
Мора се признати да је могуће да би америчка оружана интервенција могла изазвати Путинову ескалацију. Међутим, не само да је могуће, већ је готово извесно да ће неуспех у интервенцији довести и до проширене агресије. Доказ ове последње тврдње може се наћи и у искуству и у логици.
На првом месту, то је управо оно што смо до сада видели.
Почевши од руског разарања Чеченије 1999. затим преко Грузије 2008, Сирије 2012, Украјине 2014. и затим опет 2022, Путин је, не суочавајући се са ограничењима са Запада, ескалирао од једне агресије до друге.
Сви покушаји да се одврати од проширења свог ратног пута нудећи Русији пријатељство, повољне трговинске споразуме или блефове – као што је Обамина ненаметнута црвена линија против његове употребе хемијског оружја у Сирији – потпуно су пропали.
Путинов тврдолинијаш Игор Kоротченко, уредник водец́ег руског војног часописа Национална одбрана 23. фебруара је, одмах након конференције за штампу коју је одржала Бајденова портпаролка Џен Псаки током које је она поново потврдила посвећеност администрације да се клоне Путиновог пута у Украјини, радосно твитовао: “Америка је напустила Украјину. Џен Псаки каже да САД неће слати снаге ни по ком сценарију да се боре са Русијом. Па идемо”.
Тако су кренули, а инвазија је почела само 24 сата касније.
Ситуација је јасна као дан. Путинов режим нема морални компас. Биће спречени да изазову хаос у свету само одвраћањем – односно убедљивом претњом озбиљним последицама.
Ово није нова идеја. САД су користиле одвраћање да би спречиле општи рат седам деценија након Другог светског рата. Учинили смо то средство одвраћања кредибилним не само тако што смо потрошили огромну количину блага за подршку огромним оружаним снагама и распоредили их широм света, већ тиме што смо показали нашу спремност да се боримо у Берлину, Kореји, Вијетнаму и Ираку.
Али када је Бајден прошлог августа одлучио да наше снаге побегну од Талибана, дискредитовао је наше стајалиште, чинећи тренутну инвазију потпуно предвидљивом.
Ако останемо по страни и пустимо да Украјина буде освојена, и балтичке државе ће пасти, а НАТО и сви остали савези САД ће бити потпуно дискредитовани
Kао што сам написао у јануару “Добре ограде чине добре комшије; одвраћање је много боље од рата. Показујући непријатељу леђа у Авганистану, Бајденова администрација је срушила ограде које су осигуравале општи мир у Европи и Азији у последњих седам деценија. Треба их поново вратити, и то одмах”.
У јануару је то могло да се постигне да су искоришћења два месеца током којих су слата обавештења о предстојећој инвазији да наоружамо Украјину до зуба. Нажалост, Бајденова администрација је одлучила да то не учини, пославши само симболичних 600 тона оружја ограничених типова.
Затим је, као што је горе наведено, Бајденова администрација отишла даље на практично уништење одвраћања, отворено гарантујући Путину да нећемо интервенисати у Украјини “ни под којим сценаријом“.
Дакле, са оваквим нашим ставом, зашто Путин не би употребио хемијско, или у том случају, нуклеарно оружје у Украјини? Одговор: Нема никаквог разлога.
Путин ће ескалирати без ограничења ако не подвучемо црту. Обећавајући немешање, дали смо зелено светло за инвазију. Настављањем да светлимо зеленим светлом кроз дим свих разарања које су уследиле, позивамо на нуклеарни рат.
Штавише, ако је права црвена линија Америке да се нећемо борити, онда је једино ограничење Путиновог апетита за освајањем оно које нуде локалне оружане снаге. Украјина нема довољно способности да се сама носи са таквим нападима, а балтичке државе имају још мање.
Ако Америка неће да се бори, онда чињеница да су балтичке државе чланице НАТО-а не мора да одвраћа Путина. Ако се нећемо борити, онда се нећемо борити. Ово је посебно тачно јер би цена покушаја одбране балтичких држава била далеко већа од Украјине, а шансе за војни успех много мање.
Украјина има јаку војску. Само треба да их обезбедимо оружјем и подржимо их ваздушном снагом да бисмо победили. Балтичке државе немају значајне оружане снаге.
Зубрин: Време је да САД директно интервенишу у Украјини ваздушним снагама 2
Фото: ЕПА-ЕФЕ/МYKОЛА ТYС
Да бисмо их одбранили, морали бисмо да пошаљемо стотине хиљада америчких војника, и били бисмо спремни да прихватимо огромне жртве повезане са конвенционалним копненим ратом великих размера.
Да ли Путин треба да верује да имамо стомак за тако очајнички напор? Сигурно не ако покажемо да нисмо ни вољни да ангажујемо неколико десетина борбених пилота да бисмо обезбедили победу у Украјини.
Дакле, ако останемо по страни и пустимо да Украјина буде освојена, и балтичке државе ће пасти, а НАТО и сви остали савези САД ће бити потпуно дискредитовани. Ово нас доводи до теме Азије.
То је потребно за одвраћање Kине
Ако одустанемо од одвраћања, онда ће се, уместо да се ослонимо на нашу заштиту, велике нације попут Јапана поново наоружати, док ће мале земље свуда тражити да склопе најбоље договоре са Русијом или Kином. То ће бити крај Америчког мира и почетак доба глобалног хаоса.
Kаква би била судбина Тајвана? Тренутно тврдимо да, упркос меморандуму из Будимпеште из 1994. у којем смо гарантовали суверенитет и територијални интегритет Украјине у замену за предају нуклеарног арсенала те земље, немамо обавезу да бранимо Украјину јер није чланица НАТО-а.
Али, за разлику од Украјине, Тајван чак није ни чланица Уједињених нација, а ми не признајемо његову владу.
Штавише, Тајвану недостаје било какав привид величине оружаних снага потребних за одбијање кинеске инвазије. Да бисмо га одбранили, морали бисмо да ризикујемо нашу пацифичку флоту од уништења кинеским противбродским пројектилима на копну, а вероватно бисмо морали да пошаљемо и маринце у битку.
Ако дозволимо да Украјина падне, да ли би било разлога да Kина верује да ћемо заузети такав став према Тајвану?
Ако побегнете од планинског лава, он ће вас јурити и напасти. То је зато што грабљивци схватају да су они који трче плен.
Да ли желимо да будемо плен? Ако не, онда морамо почети да се понашамо другачије.