Како је системски уништавана вера и полако кап по кап тровано семе православља и националног, српског идентитета вековима грађеног на крвљу јунака и светосавском путу Немањића и дан данас многи неће или не желе да поверују, иако је на стотите примера испред њих. Један од њих је и следећи у ком се забрањује прослављање традиционалне славе утемељивача православне вере код Срба – Светог Саве у свим школама широм Југославије.
„Православна црква се огласила својим родољубљем, макар конзервативним и притајено монархистичким: занемарила је, за трен, безбожништво нове власти и позвала нас да званично учествујемо на благодарењу у Саборној цркви, поводом ослобођења Београда. На састанку ЦК је било гледишта да иде Тито, али је то одбачено: Хрват – ‘католик’, вођa партије. Одредили смо начелника Врховног штаба Арса Јовановића и Мошу Пијаде. Присетили смо се, са смехом, да је Пијаде Јеврејин: то није сметало, будући да тамо није ни представљао неку религију, него државу.
Био је прихваћен приједлог српског вођства да се не укида традиционални школски празник – Свети Сава. Али како улити ‘ново’, ‘наше’, најзнаменитијем српском свецу и традиционалном начину? На састанку другова из ЦК Србије са мном, најинвентивнији се показао Радован Зоговић у актуализовању, у ‘марксистирању’ Светог Саве: истицати Саву из народних прича – мудрог доброчинитеља који учи орању, ткању и сл… Две – три године касније укинуто је прослављање Светог Саве у школама: свакако сам тада и ја био за то, мада данас држим да разарање прошлости једино разара будућност разуритеља…“
Од речи до речи цитиран сам „народни херој“ Милован Ђилас, у својој књизи „Револуционарни рат“, Књижевне новине, Београд 1990, 414-415. стр.
