Матерњи језик огледа се у традицији, култури и духовној спознаји неког народа. Речи које изговарамо показују нашу просвећеност, продуховљеност али и господство. Богат речник показује интелигенцију предака који су га стварали. Туђенице или позајмљене речи из других језика су оставштина бројних освајача који су владали и отишли са овог етнички српског простора јер како је говорио Јован Цвијић „направили смо кућу на раскрсници путева“. Овај простор је и по геополитикологу Семјуелу Хантигтону у његовом чувеном делу „Сукоб цивилизација“ простор граничне енергетике и једно од места где се сукобљавају и сукобљаваће се две супротстављене цивилизације: јудео-хришћанска и исламска. У смутна времена који долазе потребно је очувати национално јединство и доживети код највећег дела српског народа револуцију свести која се између осталог огледа у прочишћавању људског материјала. Тај „чист“ људски материјал се препознаје и у чистоти језика којим се говори почевши од избацивања псовки и непристојних речи (поготово псовању Господа, мајке, Сунца итд.) до правилног тумачења и изговарања појединих важних термина који су током времена намерно искривљени. Парадоксално, највећи непријатељи српског језика су они који би требало највише да га негују. Главни медији у Србији су под контролом „западних моћника“. Независно новинарство готово да не постоји. Моралне вредности су на најнижем степену у модерној историји Србије. Познато је да хиљаду пута изговорена лаж на крају постане истина. Србија има интелектуалну елиту али је она на маргинама друштва. Професори, доктори, стручњаци, инжењери, књижевници су скрајнути у страну, окарактерисани од владајућих структура као „друштвени паразити“. Уместо њих у Србији постоји тзв. политичка елита безобразних и безобзирних људи игнораната којима се свиђа све што је кич и шунд у уметности, књижевности и културе шире гледано. Необразовани, неписмени људи којима је дата страховита моћ који сваким даном доказују ону Ајнштајнову крилатицу да је „да су људска глупост и свемир бесконачни, али да ово друго није сасвим сигурно“. Свако искривљавање тумачења термина води у опасност од прекрајања историје, сведоци смо углавном по штету нашег народа, неправедно мирење са судбином, до крајњег стадијума стида и срама појединаца због припадања сопственом народу и неутемељеном величању свега што је туђе и штетно, другим речима до појаве аутошовинизма.
Аутошовинизам представља појаву нетрпељивости али и мржње према сопственом народу. Ова појава је карактеристична за српски народ више него у другим деловима Европе и света. Сведоци смо појаве великог броја невладиних организација али и владајућих структура и политичких партија који својим потезима тајно, па чак и јавно раде против интереса свог народа. Ко су аутошовинисти? Највише људи који су изгубили национални идентитет васпитани у либералним породицама, често и мешовитим браковима. Југословенство током скоро пола века је уништило доста од српског етноса. Уз помоћ медија данас је постало готово срамота да човек каже поносно и јавно да је Србин стављајући му одмах етикету екстремисте, неког ко је претња по државни поредак, по националне мањине често га називајући „националистом“.
Националиста у свим релевантним и признатим речницима домаћим и страним представља синоним за родољуба и патриоту. Националиста је она особа која воли свој народ и гледа да му помогне и буде његов репрезентативан пример. Пример за понос! Националиста је онај који у сваком датом тренутку ради поштено и марљиво свој посао, поготово ако се то односи на разне видове едукације младих људи у љубави према сопственом народу и отаџбини, а не онај који пали заставе других држава, диже три раширена прста и први је у реду у прављењу нереда и давања много материјала „седмој сили“ да Србе жигошу геноцидним епитетима. Данас под утицајем медија када и чујете термин „националиста“ он има негативан призвук и конотацију. Нажалост, константним понављањем убачено нам је да је то нешто негативано. Национализам се повезује са правим негативним термином, а то је шовинизам.
Шовиниста је особа која показује нетрпељивост и мрзи друге народе и етничке групе. Шовинизам се некада може појавити и из тзв. претераног национализма. Нека особа може да се диви и воли свој народ и да на крају оде у крајност, тј. да почне да мрзи друге народе јер нису део њиховог. Термин шовинизам и национализам су највише мешани и до бесконачности се њима манипулисало за време грађанских ратова на територији бивше СФРј 90-их година прошлог века. Национализам се јавља делимично у негативној конотацији и из разлога што је 30-их година прошлог века и за време Другог светског рата у Немачкој на власти био Хитлер и његова Националсоцијалистичка Немачка радничка партија (нем. National Socialist Deutschland ArbeiterPartei – NSDAP). Некада Срби свој шовинизам показују мржњом према народима који су вршили геноцид у оба светска рата према нашем народу. Данас, западни моћници врше духовни геноцид. Ипак, требало би разликовати праве кривце, они који су дизали и спуштали секире на недужне Србе, припаднике Ханџар и Вражје дивизије, кољаче из Јасеновца, Јадовна, Јастребарског, логора Лора, главосеча са Озрена, крвника из „жуте куће“ итд. од људи који немају везе са тим догађајима и етикетирани су само јер су припадници одређеног народа.
Мржња према појединим народима се огледа и у погрешно интерпретираним и наизглед увредљивим терминима. На пример, у лексикологији термин Шиптар није ружна ни увредљива реч. Овај појам користе Албанци за називање сопственог народа (алб. Shqiptar) што значи брђанин с обзиром да су од XI века насељавали територије данашње северне Албаније под државом Немањића. Узимањем у обзир правих ненаметнутих историјских чињеница пада у воду њихово „право на историјску територију“ доказивањем да немају никакву везу са прастарим Илирима, Дарданцима и осталим народима који су живели на Балканског полуострву пре доласка Словена и погрешно стаављање у етнолошком смислу Албанаца у категорију „стари народи“ уместо у „остали народи“. Сходно томе, ни термин Усташа не може бити увредљив јер представља покрет који је деловао 20-их и 30-их година прошлог века у илегали (сматра се једним од криваца за убиство краља Александра Карађорђевића у Марсеју 1934. године), а потом по избијања априлског рата у Југославији 1941. године и власт на територији читаве тзв. Независне државе Хрватске предвођене Антеом Павелићем, иначе британским обавештајним агентом од 1926. године. Овај режим је био одговоран за смрт више стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома, највише жена, деце и стараца. Неумитно био је подржан и од католичке цркве тада предвођеним тренутно „блаженим“, а можда у врло скорој будућности и канонизованим Алозијем Степинцем. Режим који је у правој мери вршио геноцид и покушао потпуно да истреби српски народ на својим вековним огњиштима. Ако се погледа са друге стране, без намере да упоређујемо ове термине, јавља се и термин четник. Термин који је скоро пола века сатанизован за време комунистичког режима у СФРЈ. Четници су уствари били краљевска војска у отаџбини (династије Крађорђевић) која је имала своју улогу и у грађанском рату против партизана који се дешавао у распарчаној Југославији од стране Вермахта и његових савезника 1941-1945. године. Међутим, термин четник изворно је много старији. Потиче од речи чета као један од родова српске војске. Чете или комите су биле актуелне још за време хајдука и ускока из времена борбе против Турака. Не би требало заборавити ни Топлички устанак из 1917. године из Великог рата где се такође у борбама против Немаца и Бугара јавља овакав вид чета. Уосталом, како могу ово бити увредљиви термини када се исти ти прозвани поносе што се тако названи? Сваки вид погрешног тумачења етничког термина доводи до опасност од формирања неког новог народа.
Тако је у СФРЈ настала једна етничка група који се називала муслиманском. Опште је познато да се имена народа пишу великим почетним словом (Руси, Немци, Италијани) док се имена верских конфесија пишу малим словима (православци, католици, муслимани). Можда и највећи разлог зашто је свеприсутна југоносталгија у муслиманским деловима Босне и Херцеговине је и та што су овој верској групи Тито и његови доглавници дали статус народа. Ако се погледа попис становништва у Федеративној народној републици Југославији, ова група становника која се данас називају „муслимани“ се звала „неопредељени муслимани“ којих је у држави на дан пописа из 1948. године било 808.921. По попису из 1953. године ова етничка гупа се зове другачије и носи назив „неопредељени Југословени“ којих у ФНР Југославији има 998.698. По попису из 1961. године у ФНР Југославији се јавља први пут етничка група под називом „Муслиман“ која броји 972.960 људи. Чак је урађено поређење између пописа из 1961. године и претходна два пописа када је етничка скупина „муслиман“ поређена по броју становника са етничком групом „неопредељени Југословен“ из 1953. године и „неопредељени муслиман“ из 1948. године што ће рећи да су пописом из 1961. године ове три етничке групе са различитим називима изједначене и сматрају се истом. Под истим називом „Муслимани“ и се јављају на попису из 1971. године и њих тада већ у СФР Југославији има 1.729.932 што је повећање од невероватних 78% у односу на претходни попис. По попису из 1981. године становника СФРЈ који су се изјаснили као „Муслимани“ било је скоро два милиона, тачније 1.999.890 што је повећање за скоро 16% у односу на попис из 1971. године. Пред рат 1991. године „Муслимана“ у СФРЈ је било 2.353.002 што је повећање за још 17% у односу на претходни попис. По први пут се на попису 2002. године у Србији јавља термин „Бошњак“. Према историчару и професору Салиху Селимовићу овај термин је био погрдан за време османлијске управе на територији данашње БиХ и користили су га Турци да одвоје исламизиране Србе од турског муслиманског становништва. У Србији је припадност овој етничкој групи по попису из 2002. године дало 136.087 људи, највише из општина Нови Пазар, Тутин и Сјеница, док је и даље постојала категорија „Муслиман“ којој се приконило 19.503 грађанa Србије. Коначно, по попису из 2011. године 145.278 људи се изјаснило као „Бошњак“ док се 22.301 грађанин Србије изјаснио гао „Муслиман“. Из пописа становништва јасно се види како су се називи ове етничке групе мењали да би 2002. године створен „нови народ“ – Бошњаци. Из којег народа је настао горенапоменути лако је уочити. Вишевековним робовањем под Османлијским царством услед разноразних притисака и терора велики део српског становништва је прешао у ислам и тиме у XX веку су њихови потомци добили нови идентитет. Овде је интересантан и етнички термин „Босанац“ који је ништа друго него регионална припадност и означава српско становништво у Босни још од средњег века. Сви најрелеватнији историчари српског средњег века (Владимир Ћоровић, Милош Благојевић, Радош Љушић и др.) наводе босанску династију Котроманића као српску која се називала босанском само због средњовековне Босне као регије у којима су живели. Слична је ситуација и са зетским династијама Балшић и Црнојевић. Данас је слична и тужна ситуација да се неко етнички изјашњава као Црногорац иако је и то по свим етнолошким законитостима само регионална припадност, дакле Србин из Црне Горе (некадашње Дукље и Зете). Уосталом, данашња Црна Гора обухвата добар део средњовековне Херцеговине под влашћу Стјепана Вукчића Косаче из XV века пре пада под турску власт. По попису 2011. године у Црној Гори је било преко 11.000 Црногораца више него по попису из 2003. године иако је разлика у броју становника ове државе на два задња пописа свега 116 становника. С друге стране број Срба у Црној Гори је између два пописа опао за преко 20.000. Црна Гора је 2006. године прогласила независност. Губљењу идентитета Срба у Црној Гори доприноси и наметање тзв. матерњег (црногорског) језика у школама и све веће фаворизовање канонски непризнате црногорске православне цркве. За Македонце је ситуација компликованија. Јован Цвијић их је сврставао у хеленизоване Србе и словенизиране Грке тражећи границу између ове две групе. Кад се говори о нејасним терминима, мора се поменути значење појма Србијанац и његова разлика у односу на Србина. Србин представља етничку групу народа где год на свету живео, док је Србијанац ограничена само на Србе који живе у Србији. Честа је грешка да се овај термин ограничава само на Ужу Србију (без Војводине и Косова и Метохије), тзв. „геџе“.
Називе неких делова Србије би ваљало додатно појаснити иако је ситуација наизглед доста једноставна. Честа грешка у свакодневном говору становника АП Војводине је да су кренули „доле у Србију“. Као прво, није доле него јужно! А друго, ако се оријентишемо према надморској висини познато је да је Централни део Србије планински, а војвођански низијски па је због више надморске висине правилније рећи „горе“ а не „доле“. Било како било, оба термина нису на месту јер по важећем Уставу Републике Србије донетом 8.11.2006. године у члану 182. у одељку Аутономне покрајине (Појам, оснивање и територија аутономне покрајине) стоји да „Република Србија има Аутономну покрајину Војводину и Аутономну покрајину Косово и Метохија“. Према томе, АП Војводина по Уставу је важећи део Србије, па кад Новосађанин крене у Крагујевац, правилно је рећи да се одлази „у Шумадију“ или „Централну Србију“.
Када смо код покрајина, ваљало би написати да се наша јужна покрајина назива Косово и Метохија, а не само назив Косово како већина јавних личности, политичара и новинара употребљава. У географском смислу наша јужна покрајина је подељена на две регије: Косово и Метохију. Читава територија која се налази источно од планине Црнољеве и Дреничке котлине назива се Косово, а све што је западно од поменуте природне границе назива се Метохија. Иначе планина Црнољева у географском смислу представља хидрографско развође, тј. узвишење са вододелницом са којег реке Балканског полуострва отичу три различита слива: Црноморски, Јадрански и Егејски. Према томе, географски је потпуно нетачно рећи да се Призрен, Пећ, Дечани или Ђаковица налазе на Косову јер се ови градови налазе у Метохији. Ова чињеница има и историјско утемељење. Назив „метох“ потиче из средњег века када је означавао црквени посед. Многобројна села у тадашњој Метохији као делу Старе Србије су припадала многобројним црквама и манастирима. Отуда се јавља разлог зашто је после Другог светског рата потенциран само назив Косово. Ако погледамо пописе становништва, у пописима из 1948., 1953. и 1961. године помиње се термин „Аутономна косовско – метохијска област“, док се од пописа 1971. године помиње само „ АП Косово“. Разлог више због порекла назива „метох“ зашто данашњи Албанци потенцирају само на називу источног дела наше јужне покрајине.
Постоје још неки региони који се називају погрешним именом. У медијима је за део југозападне Србије свеприсутан погрешан назив „Санџак“ уместо правилног назива „Рашка област“. Реч Санџак потиче из турске управе над овим просторима. Османлијско царство се делило на беглербеглуке, пашалуке, санџаке, нахије и мање управне јединице као што су тимари, зијамети и вакуфи. Дакле, санџак је представљао само једну од територијално – управних јединица Османлијског царства. Године 1921. Кемал – паша Ататурк је збацио последњег турског султана, пренео престоницу из Цариграда у Анкару проглашавајући Републику Турску. Од тада се Турска не регионализује према санџацима, а ми и даље имамо те називе у Србији. Иако су Турци држали читаво Балканско полуострво, ни у једној другој држави нема региона који се тако зове. Рашка област је правилан назив јер је ту изникла држава Немањића и била престоница српског жупана Стефана Немање у граду Расу. Мада, ово можда и не чуди јер долази од јавног мњења народа који већ 16 година користи реченицу да „иде у Европу“ иако се на том континенту већ одавно налази. Можда то и не чуди од народа који дозвољава да му се прекраја историја од стране суседних држава и који не уме да разликује термин „повод“ од термина „узрок“.Потребно је разликовати да је узрок Првог светског рата била неједнака расподела колонија из XIX века којом ни Немачка ни Аустроугарска нису биле задовољне. То је и један од разлога зашто је Аустроугарска анектирала Босну 1878. године и покренула тзв. „источно питање“. Велики рат је између Централних сила и Сила Антанте могао почети и у две Мароканске кризе и Царинским ратом између Србије и Аустроугарске у првој деценији XX века као и Балканским ратовима. Убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву на Видовдан 1914. године био је само повод кога су Аустроугарска и Немачка једва дочекале желећи да искористе своју жељу у походу исток: „Drang nach Osten“. Велики рат није почео на Видовдан већ месец дана касније када је 28.7.1914. године Аустроугарска објавила рат Србији.
Србија ће имати шансу да се ослободи овог неоколонијалног ропства када њени становници постану мудрији, паметнији и владају информацијама. Да не дозвољавају да се неки термини олако користе. Није довољно бити патриота дижући три раширена прста који су и усташе дизали у НДХ. Прошли век је неми сведок прекрајања граница, нестајања и настајања држава и вештачки створених народа. Не будемо ли ширили истину сутра ће врло лако да се неко етнички изјасни као Војвођанин па ћемо се у и у нашој северној покрајини делити на подобне (Војвођане) и неподобне (Србе).
Ко не познаје чињенице и историју, она му се и понавља.
Растислав Стојсављевић – магистар историје и географије
НАЦИОНАЛИСТ
