С обзиром да се очекивања црногорских окупационих власти нису испунила, те да достојанствени и мирни протест против укидања вере, националног идентитета, традиције и историје, не да није престао „после три дана“, већ сваког дана добија на масовности и одлучности његових учесника, диктатор Мило Ђукановић и његова камарила су донели одлуку да појачају репресију, како би применом добро им знаног „Закона топуза“ поново успоставили контролу над поробљеним народом. Мере које су почели појачано да примењују нису никаква новост у Црној Гори и за сада се претежно састоје у суспензијама са посла и претњама отказима онима који узимају учешће у литијама или их подржавају.
Наиме, генерални директор трговинског ланца „Воли“ Драган Бокан је преко својих менаџера поручио свим запосленима да ће они који буду уочени на литијама истог момента добити отказ. Слична ситуација се дешава и у другим предузећима, чији власници су се обогатили и још увек се богате управо захваљујући Ђукановићу, тако да је донекле разумљиво због чега се тако грчевито боре за њега. Међутим, репресија исте врсте се врши и у државним органима, јавним предузећима и службама, у којима је такође запажен пораст броја оних који су смогли снаге и храбрости да се успротиве погубној политици државног руководства и устану у одбрану части и поштења, иако су свесни да тиме, у тоталитарном режиму као што је црногорски, ризикују своје, али и запослење и статус својих ближњих.
Према информацијама добијеним од добро позиционираног извора из Радио-телевизије Црне Горе, један од директора ове медијске куће Славко Ђурђић је, уз благослов црногорског председника Мила Ђукановића, без икаквог правног основа новинарки Невенки Бошковић Ћировић „до даљњег“ забранио сваки вид радног ангажовања. Једини разлог њене суспензије је то што је Невенка јавно осудила срамотни филм „Свједок Божје љубави“, који у сврхе Милове пропаганде настоји да прикаже митрополита Амфилохија у изузетно негативном светлу, за шта се врло експлицитно користи говор мржње. Наиме, овај „филм“, који је узбуркао црногорску јавност, Невенка је оценила као „срамни пад новинарске професије“, замерајући црногорском јавном сервису због креирања и пласирања овако скаредног пропагандног материјала, што је било довољно да јој Милов полтрон и послушник Ђурђић без оклевања противзаконито ускрати право на рад.
Поред наведеног, државне власти Црне Горе су отпочеле са применом репресије и према свештенству Српске православне цркве, које је изложено шиканирању приликом преласка државне границе, док је на процедуру њиховог пријема у држављанство незванично стављен противзаконити „мораторијум“, уз истовремено пласирање претњи како ће сви свештеници који немају црногорско држављанство бити протерани из државе.
Ови потези окупатора су осуђени на пропаст, јер је дух слободарства „изашао из боце“ и сада га је немогуће поново заробити, тако да је прибегавање овим, а у наредном периоду могуће и тежим облицима примене силе и репресије, недвосмислени весник скорих промена у Црној Гори, јер је „ноћ најцрња пред зору“, а сведоци смо тога да већ увелико „свиће, свиће рујна зора, све од брда па до мора“.
