Нећу овим писанијем да елаборирам нашу игру на Мондијалу. Укратко, од репрезентације нисам ништа ни очекивао да ће урадити, па самим тим немам за чим да нешто претерано жалим. За мене је била сензација што смо се уопште нашли у Русији.
Но, овде желим да поведем полемику о нечему што је истински проблем нашег репрезентативног фудбала, а ради се о навијачкој подршци националном тиму. Да будемо искрени, она не постоји, а све су већи изгледи да неће постојати ни у будуће. Репрезентацију Србије у фудбалу најмање гледа фудбалска публика, па су утакмице на полупразном „Рајку Митићу“ по амбијенту сличне позоришној представи у „Звездара театру“ . Не постоји ниједна навијачка песма за репрезентацију, нити постоји организовано навијање. Масу публике чине мамини и татини синови који су до улазница дошли преко везе, јер познају неког у Фудбалском савезу. У најбољем случају, понеку патриотску песму на стадиону запева публика која је дошла из Републике Српске или Црне Горе, пошто тамо због политичких прилика и националног набоја влада много већа емоција према репрезентацији Србије. Гарантујем да би далеко фанатичнију подршку наша репрезентација имала у Бањој Луци или Подгорици, него што је има у Београду.
Да би репрезентација имала макар какав успех, најпре је потребно да учини нешто на њеном култу. Све док се код Срба не развија емоција према националном тиму и док се за утакмице не буде тражила карта више, од успеха „Орлова“ нема ништа. Уосталом, гледам по себи. Као фанатични фудбалски навијач, најискреније немам никакву жељу да гледам репрезентацију. Немам емотивни набој према њој. Чак сам и одбио неколико понуда да идем у Русију да гледам наше утакмице. Једноставно, нисам осетио да могу целу утакмицу да певам и да бодрим наш тим. Није било у мени никаквог жара. Да не буде забуне, далеко од тога да нисам навијао за Србију, напротив, али успех или неуспех репрезентације ни трунку ме не погоди као што је то рецимо успех или неуспех Црвене звезде. Зато и пишем ово како се не бисмо даље фолирали. Нама је потребан један дужи низ година да се на озбиљан начин приђе и изгради култ навијања за репрезентацију.
Наравно, све ово има своју дубоку историју. После распада СФРЈ они најватренији навијачи, тј.они који подижу температуру и амбијент на стадиону, нису желели да навијају за СР Југославију, сматрајући да би та земља требало да се зове Србија и никако другачије. Нико није желео да слуша „Хеј Словени“, а Звездиним севером се дуго година проламало- „Звезда Србија, никад Југославија“. Партизанов југ је имао сличан слоган- „Увек Србија, никад Југославија“. Године су протицале, на утакмице репрезентације нико није ишао, а када смо постали Србија, додуше осакаћени без српске Црне Горе, сукоби најватренијих навијача са свим руководствима Фудбалског савеза су се само продубљивали, те су понекад ти најватренији све чинили да упропасте учешће репрезентације на некој од великих смотри. После скоро три деценије, није ни чудо што култ репрезентације не постоји, јер генерације су одрастале на томе да су утакмице националног тима нешто небитно. Додатно, нетрпељивост према националном тиму чинили су и разни менаџери чији су играчи морали да играју у дресу „Орлова“, као што је то и данас случај, па народ оправдано не жели да гледа Србију која се неретко претвори у приватну менаџерску прћију.
Било би добро да овај Мондијал, без обзира на резултат који смо остварили, а понављам по мени је он сасвим очекиван, јер је неочекивано било што смо уопште у Русију отишли, буде почетак стварања култа репрезентације уз елиминисање свих негативности које истинске фудбалске навијаче одбијају од утакмица националног тима.
Владимир Ђукановић
Извор: ozbiljnaanalitika.com
