Српска државност „са оне стране Дрине“, траје готово истоветно дуго колико и српска државност у Србији и српска државност у Црној Гори. Земља са леве обале Дрине је наша исто колико и ова са десне. То је земља Кулина бана, Твртка I Котроманића, Стефана Вукчића-Косаче, али и Мехмед-паше Соколовића и Хусеин-капетана Градашчевића. Дучића , Шантића и Капора, али и Османа Ђикића, Андрића и Селимовића, Гаврила Принципа али и Мухамеда Мехмедбашића, Јездимира Дангића али и Мустафе Мулалића.
Република Српска је „кулминација“ свих српских жеља и тежњи за обновом српске државности преко Дрине, које до ње није било још од турског ропства. А пре доласка Турака је итекако постојала.
Република Српска је то историјско трајање од Босанске бановине и стварања Херцеговине до наших дана и она у себи обухвата све горе наведене личности и великане, она је њихово загробно место, а ако не само то, онда и чувар њихове традиције и борбе.
Федерација БиХ , са друге стране, представља онај сугуби континуитет окупационе, колонијалне, протекторатске политике у БиХ , која се смењивала кроз окупације ; турску, аустро-угарску, усташку, југословенску и данашњу евроатлантску.
У историјском смислу, Република Српска има континуитет средњевековне босанске државе, чији краљеви су били свесни свог српског порекла, као и „обичан свет“ .
Република Српска је „настала“ још у време Кулина Бана, то је њен заметак.
Федерација, међутим, у историјском погледу, „настаје“ оснивањем капетанија у Босни и Херцеговини, тј. оних управно-административних територија унутар Османске империје, којима су углавном управљали „домаћи“ муслимани (исламизовани Срби) .
Ту је заметак потоње муслиманске државе у БиХ.
Слично је и са Хрватима, који су „своју“ окупациону силу добили доласком Аустро-Угарске на ове просторе после Берлинског конгреса 1878.г. Двојна монархија је свугде пропагирала и „форсирала“ католичанство, па је тако у БиХ населила десетине хиљада католика, афирмисала домаће католичко становништво, „похрваћивала“ српско католичко становништво и тако створила заметак не само потоње хрватске Херцег-Босне, него и читаве модерне Хрватске и хрватске нације.
Фасцинантно је како су Бошњаци и Хрвати успели да нађу „заједнички језик“ са сваким или готово сваким освајачем и окупатором у БиХ; преко Турака, Аустро-Угара, па кроз две југословенске „унутрашње окупације“ (које су невољно прихватили али искористили за своје националне циљеве) , преко сарадње са Немцима, Италијанима, кроз униформе усташа, домобрана и „усташког цвећа“ , те Ханџар СС формација, све до ратова деведесетих и сарадње са водећим Западним силама.
Још је фасцинантније како су Срби увек били у „неспоразуму“ са сваким, или готово сваким, окупатором БиХ и како су се тешко са њим „споразумевали“ .
Чак су и две Југославије више ојадиле него усрећиле Србе овог краја.
Дакле, да закључим, Република Српска је наставак оних слободарских тежњи Срба у Босни и Херцеговини да имају своју независну државу и да не полажу рачуне ниједном страном диктату и ниједној страној сили. Република Српска је тежња и жеља слободних, слободарских људи. Република Српска је инат и пркос окупатору, омаж храбрости, независности и слободи.
Федерација је, са друге стране, настављач традиције окупаторских карикатуралних творевина у БиХ, од османских капетанија, преко аустро-угарског протектората, све до данашње муслиманско-хрватске федерације у чијем престоном, „шехер Сарајеву“ , столује високи представник (као некада Калај) . Федерација је одраз окупаторових претензија на читаву БиХ и она служи (и увек ће служити) да подрије и уништи једини слободан ентитет, а то је Република Српска. Штавише, Федерација и постоји само зато да би Република Српска престала да постоји. Као што су босански капетани, аге и бегови некада гушили устанке не само православних и (врло ретко и готово неприметно) католика у БиХ, већ и својих сународника муслимана, тако и данас Федерација има ту „част“ да буде противтежа Републици Српској и „гуши“ њене жеље и тежње за слободом. Тако Бошњаци (махом и Хрвати, мада су већ дуже време у спору због „трећег ентитета“ ) , поново служе као продужена рука, пешадија, окупатора и његови „извршиоци“ на терену, несвесни да од тога не могу пуно тога добити, али могу пуно тога изгубити. То је опет њихова „сугуба“ судбина, од доласка Османлија на овамо. Сами су је бирали и сами је изнова потврђују.
Да су данас живи средњевековни босански краљеви и сви они храбри и слободарски људи из историје Босне и Херцеговине, шта мислите, у ком би од два ентитета живели?
Републици Српској, која константно трпи притиске, нападе и ударе јер је истрајна у тежњи да буде што слободнија, или Федерацији која се „окреће“ како који окупаторски ветар дуне?
Одговор је јасан. Нама Србима остаје да чувамо и бранимо Републику Српску у миру, како су то наши очеви радили у рату, јер је она „остатак остатака“ оног народа преко Дрине који је преживео геноцид НДХ у Другом светском рату (како је то имао обичај да каже покојни академик Милорад Екмечић) и чекамо боље дане, који можда нису блиски, али су неминовни.
Никола Јовић – студент Факултета политичких наука у Београду
НАЦИОНАЛИСТ
