Међукорејски преговори на високом нивоу у граничном селу Панмунџон не представљају само важан корак у дипломатији зимских Олимпијских игара, већ пружају изванредну шансу за пробој у заустављеној дискусији шест страна.
У потпуности супротно од уобичајене баражне ватре на Твитеру, председник Сједињених Држава Доналд Трамп је чак рекао јужнокорејском председнику Мун Џае Ину да би састанак могао да произведе позитиван исход.
Међу могућностима је и то да Сеул и Пјонгјанг могу да наставе цивилну размену. Телефонска врућа линија између Северне и Јужне Кореје могла би да буде поново отворена (то се данас и догодило; прим. прев.), паралелно са заједничким индустријским регионом Кесонг, који је затворен 2016.
Друга могућност је потенцијал за поновно оживљавање скрајнутих шестостраних преговора, укључујући Кину, Русију, Јапан, Јужну Кореју, САД и Северну Кореју.
Изван тематике зимских Олимпијских игара, жесток раздор између Севера и Југа, наравно, неће бити окончан, иако је севернокорејски лидер Ким Џонг Ун нагласио да његова земља неће посезати за нуклеарном опцијом уколико „непријатељске силе“ не нападну његов режим.
Он се чини увереним да неће бити превентивног америчког нуклеарног удара због могућности одвраћања које Север поседује. Дакле, сада је питање како ће се Кина позиционирати након разговора у Панмунџону.
Гласине да се Пекинг помирио са неизбеношћу рата између Вашингтона и Пјонгјанга никада нису биле веродостојне. Свакако, став који је протеклог октобра произашао из 19. Националног конгреса Комунистичке партије Кине био је да ће председник Си Ђинпинг штитити комплексне односе Пекинга са Вашингтоном паралелно са односима са значајним трговинским партнерима широм Азије.
Међутим, то не значи нужно напуштање Северне Кореје. Стратешки императив број један за Пекинг је сачувати ову земљу као амортизер против америчког присуства у североисточној Азији. Поновно уједињење Корејског полуострва, са америчким војницима стационираним на кинеској северозападној граници, мора бити спречено по сваку цену.
ДИРЕКТНА КОНФРОНТАЦИЈА
Ипак, то такође значи спречавање сваке ескалације која би могла да доведе до директне конфронтације са САД. Поштено је рећи да је Си закључио да значај бизниса са САД далеко надмашује безусловну подршку Северној Кореји, која није у интересу Пекинга.
Водећи кинески саветник, професор Ши Јинхонг, описао је Северну Кореју као „темпирану бомбу“, па су направљени планови за непредвиђене ситуације. Велику важност носи изградња ауто пута са шест трака између Шуанглијаоа, града у западном Џилину, до Ђиана, града-префектуре у централном региону Јангси, и потом до корејске границе.
Ово може бити схваћено као путоказ за обезбеђивање од нуклеарног арсенала Севера у екстремним случајевима. То би подразумевало рушење династије Ким или потез Пекинга у смеру промене режима у Пјонгјангу, што годинама разматрају кинески тинк-тенкови.
Заиста, тај сценарио се повезује са предлозима да се кинеска Народноослободилачка армија не би мешала чак и ако би САД покренуле превентивни напад. Међутим, званична позиција Пекинга је на страни денуклеаризације Корејског полуострва.
Она би почела механизмом „двоструког замрзавања“, омогућавајући дијалог између Вашингтона и Пјонгјанга. Пекинг је у потпуности свестан да ће нуклеарни програм Севера имати директан ефекат на раст војних потенцијала Јапана и Јужне Кореје. Кина је такође заинтересована за унапређење односа са Сеулом.
Од 1953. године на Корејском полуострву постоји само крхко примирје, и ни један геополитички актер није покушао да промени статус кво. На крају крајева, сваки потрес би изазвао тектонско померање на азијско-пацифичкој геополитичкој шаховској табли, са непредвидивим последицама.
Сада, међутим, нуклеарна Северна Кореја мења динамику с обзиром да се надигравање између САД и Кине у региону интензивира, паралелно са руским продирањем на исток. Затим, наравно, ту су Јапан и Јужна Кореја, две велике економске силе.
Колико год да се Север плаши утицаја на његово унутрашње тржиште од стране геоекономског јуриша који је заштитни знак Пекинга, није немогуће замислити Кима загледаног у правцу Вашингтона, који би бацио клип у точкове кинеских нових путева свиле, познатијих као Иницијатива појас и пут.
Баш као и Трамп, Ким можда није страствени читалац. Али он је сигурно свестан да су западни Пацифик и Индијски океан од апсолутне стратешке важности за обуздавање Кине, како то види Пентагон.
Студије попут оне Мајкл Гринове Више од предострожности: Велика стратегија и америчка моћ у Азији и на Пацифику од 1783, јасно стављају до знања да САД неће толерисати другу силу која би успоставила „ексклузивну хегемонију.“
Ипак, кад се ради о суочавању са Северном Корејом, Вашингтон је на губитку. Русија и Кина се противе било каквом војном решењу које би ометало њихове геополитичке циљеве. Истовремено, Пјонгјанг жели да буде прихваћен као нуклеарна сила и кључни актер на азијско-пацифичкој шаховској табли.
РАЗОРНИ УДАР
Према томе, постоје само три опције на столу. Прва је разорни превентивни удар, нуклеарним, као и ваздушним и поморским снагама. То би довело до огромних губитака живота не само у Северној Кореји, већ и у Сеулу који би био у домету Кимове артиљерије.
Преговори у Панмунџону су још један доказ да председник Мун чини све што је у његовој моћи како би спречио кретање ка рату.
Друга опција је прихватити Северну Кореју као нуклеарну силу под строгим међународним контролама из САД, Кине, Русије, Јапана и Јужне Кореје. Деескалација би морала да укључи и договор о замрзавању нуклеарног програма Пјонгјанга.
Постоје назнаке да су тајни канали које је амерички државни секретар Рекс Тилерсон користио и даље отворени. Ово мало вероватно искупљење нуклеарне државе-парије би значило благу промену статуса кво. То би такође Кини пружило огромну предност у региону.
Коначно, трећа опција је признати да је ово нерешив проблем, Кима претворити у рационалног актера и пустити Север да задржи своју бомбу. Кимов режим би тада био упозорен да би се сваки покушај њеног коришћења завршио „ватром и бесом.“
Назовимо то уметношћу непреговарања.*
*Алузија на Трампову књигу Уметност преговарања
Пепе Ескобар
Превео Иван Ристић
Извор: standard.rs / atimes.com
