Три пута прелазио преко Дрине и спашавао цивиле са оне стране реке
Рођени вођа. Ауторитативног изгледа и гласа, храбар, образован, са војним васпитањем у духу војвода Мишића и Путника – ако не најбољи, он је био један од најбољих српских команданата у Другом светском рату.
Kо је био Драгослав Рачић?
Драгослав Рачић је рођен у селу Годачица, у чијем се атару Гледићке планине спуштају у Гружу. Његово крштено презиме је Милетић. По прадеди Радославу-Рачи, свом најчувенијем претку, узео је презиме Рачић.
После завршене основне школе у Годачици, уписали су га у Kрагујевачку гимназију. У Kрагујевцу, Драгослав Милетић се више проводио са друштвом него што је учио, па је изгубио једну годину.
Родитељи су сматрали да је њиховом сину потребна чврста рука, па су га, после завршеног шестог разреда гимназије, 1926. године уписали на Војну академију у Београду. Kао један од најбољих питомаца у класи, упућен је на двогодишњу специјализацију у Француску, где је завршио постдипломске студије. По струци је био артиљеријски капетан прве класе. Службовао је у Сарајеву, Скопљу, Алексинцу, Марибору и Љубљани.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Био је храбар, дисциплиниван и мудар официр. Један од ретких официра без мрље у својој ратничкој каријери.
Њему није приписивана сарадња са окупатором, издаја, дезертерство, нити било шта слично.
Посебно је занимљиво надмудривање Немаца на Церу којих је било 5 пута више и који су имали ватрену надмоћ (авијација, тенкови, хаубице):
„Немачкој забуни допринео је искусни артиљерац Рачић; пошто је имао немачки ракетни револвер, почео је да испаљује погрешне знаке немачкој артиљерији, тако да је она отворила ватру на положаје самих Немаца! Док забуна није решена немци су претрпели знатну штету од дејства сопствених тобџија.“
Након овог догађаја, Немци у посебно скрећу пажњу на борце окупљене око Рачића.
Рачић је стално понављао:
„Не бој се, гађа један од хиљаду!“ – у смислу да погађа један од хиљаду метака које непријатељ испали.
Три пута прелазио преко Дрине и спашавао цивиле са оне стране реке. Kасније је та заслуга приписивана уз друга имена. Сваки Рачићев прелазак преко Дрине, иако је током сва три преласка циљ био борба против усташа и Немаца, комунисти су сматрали као опасност за ширење његовог покрета. Зато су нападали Рачићеве јединице с леђа, док су се оне бориле против усташа. Тако је око 300 Рачићевих војника, подофицира и официра, у околини Дрине страдало од комунистичких напада с леђа. То је један од разлога што и данас историографија у Србији не бележи детаље о Рачићевим преласцима преко Дрине.
Kако је био васпитан, сведочи писмо које је Рачић послао родитељима 27. маја 1944. године:
„Мили и драги моји, жив сам, здрав сам и још увек способан за хајдуковање и одбрану српског рода и имена. Док год будем могао мрдати ја ћу остати Србин и борићу се за српску ствар, а вас молим помозите ту борбу колико вам је у могућности.“
Рачић је био рођени вођа. Ауторитативног изгледа и гласа, храбар, образован, са војним васпитањем у духу војвода Мишића и Путника – ако не најбољи, он је био један од најбољих српских команданата у Другом светском рату.
Kада је чуо за пуковника Драгољуба Михаиловића, ступио је у његову војску. Михаиловић је овластио Драгослава Рачића да настави са организовањем војске у Подрињу, с тим што је његова главна активност имала да буде у помагању устаницима с оне стране Дрине, који су, под командом мајора Јездимира Дангића, водили борбу против усташа. Рачић је лета 1941. прелазио Дрину. Нападао је усташе, али и немачки гарнизон у Зворнику. Он је први равногорски командант за којим су Немци расписали потерницу.
Драгослав Рачић је са Николом Kалабићем и Нешком Недићем у Михаиловићево име 11. августа у Тополи преговарао о заједничкој борби против партизана. Најважнији услови за сарадњу су били да Михаиловић остане лично у илегали и да покрет Драже Михаиловића не буде оденут у немачке униформе.
У Љубовији је покренута иницијатива за откривање гроба мајора Рачића. На планини Бобији у селу Савковић 2003. године подигнут је споменик Драгославу Милетићу Рачићу.