Алберт Андијев, Рус који је као добровољац бранио СР Југославију током НАТО агресије од албанских терориста каже да га није бринуло да ли ће погинути јер се борио на страни народа који је бранио своје.
Распоређен је као снајпериста у 549. моторизованој бригади. Његово хертојство огледа се, поред осталог, у томе што је, када га је терористички снајпер погодио у десно око, наставио да пуца. У рату је изгубио око, рањен је у руку и ратни је војни инвалид 100 одсто.
– Тог 5. маја код Суве Реке погођен сам у око… Муњевито сам размишљао. Снајпер сам пребацио на друго раме, језиком сам обрисао нишан од крви и наставио да пуцам. Осетио сам да губим свест, некако сам се подигао и тада сам добио и други метак у руку. Био сам свестан да, ако останем да седим, више нећу моћи да се подигнем. Саборци су ме брзо ставили на шаторска крила и однели у позадину, из једног аута у други, па до болнице – прича Андијев.
Првобитно је лечен у Клиничком центру у Приштини, где су о њему водиле рачуна и жене из Кола српских сестара. Изашао је без допуста лекара и пошао на положај, али је наишао на саборце из јединице, који су га одвели у Београд на ВМА, на лечење.
– Војници су током рата одлазили у цркве и светиње. Молили смо се. То нам је давало снагу, духовни мир. Ако имаш тај мир у себи, јачи си. Најтеже ми је пало наређење да се повлачимо, никоме не желим да доживи пораз без пораза – каже Андијев, који је након рата остао да живи у Србији.
Првобитно је лечен у Клиничком центру у Приштини, где су о њему водиле рачуна и жене из Кола српских сестара. Изашао је без допуста лекара и пошао на положај, али је наишао на саборце из јединице, који су га одвели у Београд на ВМА, на лечење.
– И лекари су били део одбране ове земље, враћали су нас борце у живот. Нисам могао да лежим у кревету док се моји боре. Гинуло се… Проналазили смо тела погинулих сабораца. Било је тешко. Борци су плакали, јер нико није од гвожђа. И ја сам плакао кришом. Било је и оних којима нисмо видели сузе, али боље сузе него суви плач. Таквог човека си морао да загрлиш, било смо једни другима подршка. На ратишту се не побеђује само ракетама, минама, гранатама и мецима, добра реч много вреди – присећа се храбри Рус.
Андијев закључује да је херој онај који је својој земљи дао све, па и живот.
– Војници су током рата одлазили у цркве и светиње. Молили смо се. То нам је давало снагу, духовни мир. Ако имаш тај мир у себи, јачи си. Најтеже ми је пало наређење да се повлачимо, никоме не желим да доживи пораз без пораза – каже Андијев, који је након рата остао да живи у Србији.
Оженио се, има сина Лазара, а недавно је покренута петиција да се Алберту додели српско држављанство.
Част је борити се уз Србе
Андијев се данас дружи са саборцима.
– На тим заједничким дружењима увек се присећамо ратних времена, када смо бранили нашу земљу. Наравно, много је ту емоција. Смејемо се и плачемо, причамо… Била ми је част да се борим уз вас против далеко јачег непријатеља, јер генерално, војнички, ми смо агресоре осрамотили – каже он.
Свадба усред рата
Иако је било тешко, у рату се дешавају и лепе ствари. Доказ за то су Јуриј из Андијевљеве групе и Слађана, која је у 549. бригади збрињавала рањенике.
– Кум на том венчању био је наш генерал Божидар Делић, то је била једна војничка, ратна свадба у Призрену. Нисам присуствовао јер сам тада био у болници, рањен. Сећам се, Јуриј и Слађана су се на почетку често свађали. Било је занимљиво пратити варничење између њих двоје које се претворило у љубав, а крунисано је свадбом. Недуго после свадбе, Слађана је погинула. Била је јунак, имала је срце веће од већине мушкараца – каже Алберт.
