РУШЕЊЕ НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ СРБИЈЕ: РЕЧИ КОЈЕ НЕ ГОРЕ

Болна прича о рушењу Народне библиотеке Србије, једном од најперфиднијих културних злочина, неспособностима југословенских власти и кратеру који на Косанчићевом венцу стоји и 75 година касније и подсећа на културолошки и етички понор у којем живимо

Читавих седамдесет шест година након уништења Народне библиотеке Србије локалитет на београдском Косанчићевом венцу и даље има облик великог удубљења које је настало као последица вишедневне ватрене стихије у којој је у потпуности нестало здање те институције.

Кратер који је остао да сведочи о месту на коме се до 6. априла 1941. године налазила национална библиотека болно је сведочанство наше вишедеценијске небриге о културном наслеђу. Он представља не само природни већ, рекао бих, културолошки и етички понор у којем годинама обитавамо.

Зато ће обнова Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу бити снажан знак нашег свеукупног друштвеног и моралног опоравка.

Народна библиотека Србије настала је у Крагујевцу 12. јула 1838, у оквирима Министарства просвете, да би почетком наредне године била пресељена у Београд.

У другој половини 19. и почетком 20. века на њеном челу налазиле су се неке од најзначајнијих личности из културе и науке попут Ђуре Даничића, Јанка Шафарика, Стојана Новаковића, Јована Бошковића, Нићифора (Дучића), Милана Ђ. Милићевића, Стојана Протића и Љубомира Јовановића.

Године 1903. за управника је именован историчар и академик Јован Н. Томић, који се на том месту задржао дуже од било кога пре и после њега – укупно 24 године.

ИСТОРИЈА У ДРВЕНИМ САНДУЦИМА

Након што је аустроугарски посланик барон Фон Гизл предао ултиматум аустроугарске владе, министар просвете Љубомир Јовановић већ сутрадан је наложио Јовану Н. Томићу да највредније рукописе и старе штампане књиге издвоји и на престоничкој железничкој станици преда представницима Министарства иностраних дела.

Најдрагоценија грађа упакована је у два дрвена сандука и истог дана утоварена у вагон бр. 6639, у оквиру посебне железничке композиције. Верује се да је крајња дестинација био Крушевац.

Током лета исте године дошло је до делимичног страдања фондова Народне библиотеке Србије јер је непријатељска артиљерија више пута погодила Капетан Мишино здање, у којем се она налазила. Министарство је наредило хитну евакуацију збирки на више локација. Крајем 1914. и почетком 1915. делови збирки пренети су у Ниш, Скопље, Косовску Митровицу и Пећ.

Прве поратне године затекле су националну библиотеку у тешком стању. Примарни задатак односио се на повраћај опљачканих збирки. У Народној библиотеци Бугарске у Софији нађен је део књига и часописа опљачканих из српске Народне библиотеке.

Управник Томић улагао је напор да обезбеди одговарајући простор будући да су предратне просторије Народне библиотеке Србије у Капетан Мишином здању биле тако оштећене да се нису могле користити. Национална библиотека је тек 1921. добила свој први дом на београдском Косанчићевом венцу.

Шести април од судбоносног је значаја за српску националну библиотеку и културу у целини.

Тог 6. априла 1921. управник Народне библиотеке Србије упутио је иницијативу министру просвете Светозару Прибићевићу да се за потребе њеног смештаја откупи здање у Косанчићевом венцу број 12, што је и учињено.

Након што су окончани вишегодишњи послови прилагођавања објекта специфичним библиотечким потребама, преноса и сређивања збирки, Народна библиотека Србије отворена је за јавност 1925.

Проблем чувања најдрагоценијих збирки добијао је на важности. Тек 1938. обезбеђено је 120 лимених сандука како би се, у изостанку одговарајућег трезора, највреднија грађа макар делимично осигурала од могућих оштећења. Последице недовољних активности у смислу успостављања трезора са сигурносним елементима или дислоцираног депоа на (тајној) локацији у пуној мери показале су се кад је 6. и 7. априла 1941. године дошло до потпуног уништења здања Народне библиотеке.

Упркос свим тешкоћама установа је вршила пријем добара. Народна библиотека Србије истовремено је другим установама уступала делове или читаве збирке. Ова пракса показала се драгоценом имајући у виду њено страдање, до кога је дошло 6. априла 1941.

Већ деценијама влада мишљење како је читав национални фонд, изузев једног средњовековног рукописа, у потпуности уништен током трагичних априлских дана 1941. Мањи део националног фонда остао је сачуван.

Године 1939. руководство Музичке академије у Београду упутило је молбу Народној библиотеци Србије у вези са уступањем музикалија. Управник Драгослав Илић обавестио је руководство Музичке академије да је одлучено да се тој високообразовној установи предају „сва музичка дела којима библиотека располаже на сталан реверс с молбом на употребу“.

Овим чином спасена је од потоњег уништења целокупна Збирка музикалија Народне библиотеке Србије.

НАША КОБНА ГРЕШКА

Почетак агоније наступио је 1939, кад је било сасвим извесно да је Југославија следећа на мети напада нацистичке Немачке и њених савезница.

Након серије састанака одржаних у ресорном министарству одлучено је да се приоритетно евакуишу драгоцености Народне библиотеке Србије. За тајну локацију одређен је манастир Благовештење у Овчарско-кабларској клисури.

Али касније се одустало од евакуације, па је донета одлука да се у Београду обезбеди склониште за културно благо похрањено у централним установама културе. У фебруару 1941. одлучено је да се склониште обезбеди у лагумима испод Ташмајдана. Оно је требало да буде у виду тунела с огранцима како би свака установа имала засебан део.

Нажалост, било је прекасно.

После пуча изведеног између 26. и 27. марта 1941. године управник Илић обавештен је да до евакуације установе треба да дође чим буду примљене инструкције од Министарског савета.

Истог дана Адолф Хитлер одржао је низ састанака с најближим политичким сарадницима и војним заповедницима. Вест о пучу саопштена му је рано тог јутра. Побеснео је. Говорио је како је био издан од Срба на најперфиднији начин. Одлучио је да „смрви Југославију“. Брзина је била од суштинске важности. Напад је било важно извршити „немилосрдном оштрином у муњевитој операцији“.

Предвиђено је да операција почне у раним јутарњим сатима у недељу 6. априла. На војним мапама као један од циљева које је требало уништити била је и зграда Народне библиотеке Србије.

Највеће драгоцености биле су запаковане у 60 лимених сандука. Коначно, у вечерњим сатима 31. марта стигао је акт с инструкцијама за евакуацију с роком за 10. април.

Управник Илић обавестио је 1. априла министарство да су драгоцености спремне за евакуацију.

Током истог дана јављено је да је евакуација драгоцености у манастир Благовештење у Овчарско-кабларској клисури планирана за касне вечерње сате 3. априла или јутро наредног дана.

Рано ујутро 3. априла дошло је до изненадног преокрета. Управници најзначајнијих установа културе позвани су на хитан састанак код министра Милоша Трифуновића, који је кратко саопштио да се одустало од евакуације драгоцености, те да све треба да остане на свом месту. „Министар војске не може да да ниједна кола, ниједан вагон. Све мора да остане овде. То ће бити као 1915. Покорена Србија, а војска ће отићи ван граница. Како хоћете да се све то сели кад ће влада можда имати свега два авиона на располагању да оде?

Управник Илић забележио је да су се присутни бунили, протестовали, објашњавали да није реч о некој сеоби ван земље, него о најобичнијем збрињавању. „Ја сам објашњавао прилике у згради, немање трезора, значај старина које могу неповратно пропасти. Остали су протестовали за своја надлештва. Ништа није помогло. Министар Трифуновић је рекао: ‘Метите у подруме! Збрините како знате!’ С тим нас је отпустио.“

Управник је без одлагања отишао до националне књижнице како би током читаве ноћи било вршено преношење сандука с највећим драгоценостима у сутерен здања.

Пошто је била прекинута свака веза с министарством, управник Илић је решио да предузме нешто не би ли спасао оно најдрагоценије. У суботу 5. априла око 21 сат обавештен је да су војне власти одобриле ангажовање два камиона и десет војника како би у недељу 6. априла у 10 сати пре подне драгоцености биле пренете до железничке станице и укрцане у посебну војну железничку композицију која је требало да напусти престоницу сутрадан ујутро. Било је наређено да се тим вагонима драгоцености пренесу до железничке станице Јелен До код Ужичке Пожеге, након чега би Народна библиотека Србије преузела одговорност за њихов транспорт до манастира Благовештење у Овчарско-кабларској клисури.

Једино што је преостало било је да се чека.

Фото: Музичко дело Јосифа Шлезингера из 1869. Један од сачуваних сегмената, Фото: Из библиотечког фонда Факултета музичких уметности

НАПАД УЗ МУЗИКУ

Недеља 6. април…

Владала је потпуна неизвесност. Присутне је обузимао осећај беспомоћности.

Непријатељска војна операција требало је да почне у недељу 6. априла, у пет сати и двадесет минута ујутро. Било је предвиђено да у њој учествују укупно 2.144 непријатељска ратна авиона.

Напетост у нацистичком Министарству пропаганде и владиним службама била је грозничава. Гебелс је, уз Хитлерово одобрење, осмислио звучни запис који би путем радио-таласа означио почетак здруженог напада на Југославију. Музички запис био је узет из увода ,“Марша принца Еугена“ аустријског композитора Андреаса Леонарда.

Било је пет сати и двадесет минута.

Напад на Краљевину Југославију је почео.

Дан трагедије освануо је ведар и прохладан.

Већ око шест сати и 20 минута ујутро управник и део запослених били су у Народној библиотеци Србије. Требало је да два камиона и војници пристигну око 10 сати како би драгоцености превезли до железничке станице.

Уместо војника и камиона над главним градом зачули су се звуци више стотина непријатељских ловачких авиона и бомбардера.

Почело је вишедневно бомбардовање Београда.

Био је то почетак немилосрдног уништавања старе европске престонице и читавог југословенског краљевства.

Почео је рат.

Први ваздушни напад на Београд трајао је од око шест сати и 50 минута до око девет сати.

Тек у трећем ваздушном налету, до кога је дошло између 15 сати и 30 минута и 18 сати истог дана, бомбардован је Косанчићев венац. Непријатељски авиони долетали су из правца Великог ратног острва и том приликом запаљивим пројектилима засули читав кварт.

У том налету, око 15 сати и 30 минута, запаљивом гранатом погођено је здање Народне библиотеке Србије.

Пројектил којим је погођена зграда дејствовао је тако што кад зрно удари у какав предмет или земљу, у његовој унутрашњости запали се смеса стварајући температуру од 1.300 степени Целзијуса и палећи сваки материјал на удаљености од једног до два метра. Парчићи пројектила распрскавају се на удаљености између 10 и 15 метара и настављају да пале све око себе. Тиме се постиже много већи простор обухваћен разорним пожаром. Гасило се искључиво песком, а не водом.

Сава Величковић, који је живео на адреси Косанчићев венац број 26, оставио је драгоцено сведочанство о уништењу Народне библиотеке Србије.

„На дан 6. априла тек. године, око три и по часа по подне, прелетели су више Косанчићевог венца немачки авиони, који су бацали запаљиве бомбе. За време прелетања ових авиона налазио сам се у подруму своје зграде на Косанчићевом венцу број 26, која се налази у близини Народне библиотеке. Чим су се авиони, који су бацали запаљиве бомбе, удаљили, изишао сам из склоништа на улицу. На улици пред мојом зградом нашао сам на растојању од два до три метра на три запаљиве гранате, које сам с мојим сином засуо с неколико лопата песка и оне су се у кратко време угасиле. Изашао сам на улицу да видим како је са суседним зградама. Дошавши пред зграду Народне библиотеке видео сам да се на мансардном крову зграде нешто пуши и то визави зграде Косанчићев венац број 17. Дим који се појавио био је слаб, али пламена још није било. Сусед и ја покушали смо да уђемо у зграду, да обавестимо да се кров пуши, па да се ватра коју смо очекивали за времена спречи. Зграда је била закључана, нисмо могли ући у зграду и нисмо могли ту у згради никога обавестити.

Пред само вече, око шест и по часова по подне, приметио сам да је већи део крова Народне библиотеке био у пламену и ватра се сада почела ширити великом брзином. Испочетка лак, а доцније све јачи ветар покривао је ватру, она се ширила невероватно брзо и око девет часова био је цео кров и цео горњи део зграде у пламену. Око пола ноћи изишао сам на улицу и од пожара Народне библиотеке било је пред мојом кућом светло као у подне. Ускоро је цела зграда била већ у мору од пламена. Видео сам да Народној библиотеки нема спаса, али сам се надао да су ствари од вредности однете на сигурно место. Сутрадан, 7. априла, горела је Народна библиотека целог дана и пожар се даље ширио. Гар од хартије, као и поједине полусагореле листове носио је ветар далеко и цела околина била је преплављена пепелом. У понедељак по подне ветар се полако стишавао. У Народној библиотеки још увек је беснео јак пожар и огромна ватра, која се сва сручила у подрум пошто су међусобне конструкције прегореле. Народна библиотека је горела још у уторак и среду. Ветар је потпуно престао и ватра се није даље ширила, али Народне библиотеке није више било.“

ЈОШ ЈЕДНО СВЕДОЧЕЊЕ

Важно сведочанство оставио је и Радослав Грујић, управник Музеја Српске цркве, смештеног у Конаку кнегиње Љубице. Описујући како је сам успео да угаси запаљиву бомбу коју је пронашао у дворишту музеја, споменуо је велики пожар који се у току ноћи распламсавао из правца Народне библиотеке.

„У рано јутро 7. априла нашао се пред самом библиотеком. И готово као окамењен стао сам кад сам угледао да не гори Графичко одељење Државне штампарије него баш Народна библиотека. То су ми били најтежи тренуци које сам преживео за време целог бомбардовања Београда. У моменту кад сам ја дошао пред библиотеку, огањ је већ уништио био цео задњи део библиотеке према Задарској улици, па се спустио и у подруме под тим делом, али још није био продро у сутерен предњег дела. Како сам знао да се рукописи, инкунабуле и стара архива, дакле све оно наше народно благо које се не може надокнадити, налазе на спрату предњег дела, то сам готово избезумљен од бола потрчао према Варош капији не бих ли кога нашао да ми помогне наћи ватрогасце да би се спасло што се још спасти могло. Доцније сам, између таласа бомбардовања, поново пошао по пустим улицама да сам потражим ватрогасце. И ја сам изнемогао, с тешким болом, морао да се вратим у своје склониште у Црквени музеј пошто сам умом и срцем и душом у себи фотографисао сав ужас првих дана наше нове страшне трагедије. Те ноћи нови огањ распламсао се у остацима библиотеке, подишао је и у сутерен предњег дела и горео је целу ноћ, а сутрадан (трећи дан), кад сам дошао на згариште, већ је све изгорело било и видела се само велика наслага од жара народног духовног блага, скупљаног и чуваног у Народној библиотеци више од једног века.“

ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ

Библиотека је погођена једном запаљивом бомбом, највише двема које су прошле кроз кров у задњем делу зграде. Ватра је дуго тињала под кровом. Пројектиле је било могуће неутралисати ако се затрпају песком који је благовремено допремљен у Народну библиотеку Србије, али, нажалост, у тим драматичним тренуцима није било никога ко би то учинио.

Разарајући пожар распламсао се 6. априла око 18 сати. Будући да током тог, као и свих наредних дана, нико није приступио његовом гашењу, он је у потпуности утихнуо тек 9. априла.

Мотиви за уништење Народне библиотеке Србије могу се, пре свега, тражити у самој идеологији нацистичке Немачке. У складу с тим, културна баштина бивала је пљачкана и највећим делом свесно и плански уништавана.

Након слома нацистичке Немачке, генерал-пуковник Александер Лер предао се британским трупама које су га изручиле властима државе на чијој је територији починио највеће ратне злочине. Током сведочења које је дао официрима Народно-ослободилачке војске Југославије почетком маја 1945. године у месту Купинецу код Загреба Лер је нагласио да му је лично Хитлер издао наређење да се Београд разруши. „У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку, па тек онда оно што је за нас војнички било интересантно“, казао је том приликом Лер. На питање југословенских официра зашто баш Народну библиотеку, он је одговорио: „Зато што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.“

Том изјавом отклоњена је сумња у мотиве врха нацистичке Немачке за уништење српске националне библиотеке.

Одговорност политичког и војног врха Немачке за уништење националног фонда примарна је и несумњива.

Услед пропуста југословенских војно-судских власти Александер Лер није био оптужен, нити осуђен због уништавања Народне библиотеке. Иако до данас нико није одговарао за овај несумњиви ратни злочин историјски извори јасно указују на одговорне. Александер Лер је због учињених других ратних злочина осуђен на смртну казну, која је извршена 27. фебруара 1947. у Београду.

Одговорност југословенских власти налази се у континуираном игнорисању неопходности да се Народној библиотеци Србије обезбеди наменски грађен објекат, односно да се предузму одговарајуће мере за физичку заштиту фонда од опасности изазваних природним катастрофама или оружаним сукобима.

Одговорност управника и особља Народне библиотеке терцијална је по значају и последицама (не)чињења. Треба указати и на то да су овлашћења и могућности за деловање управника Народне библиотеке, као и његових малобројних сарадника били веома ограничени у датим околностима.

Након седамдесет пет година од уништења националне библиотеке недвосмислено се поставља питање одговорности и наших генерација, које током тог вишедеценијског периода нису учиниле ништа како би ревитализовале локалитет и тако реализовале акцију „Повратак књига на Косанчић“, коју је 2012. покренула Народна библиотека Србије.

Без јасне културне политике и визије развоја културе савремена Србија својим игнорисањем стања локалитета на Косанчићу, нажалост, наставља да шаље недвосмислену симболичку поруку да култура ни данас није један од приоритета.

Да ли упорним очувањем тог понора и несвесно амнестирамо нацисте за почињено злодело?

Одговор на то, као и на многа друга питања, мора да дâ свако од нас појединачно. Треба имати у виду да времена нема напретек.

Аутор: Дејан Ристић, историчар, бивши управник Народне библиотеке Србије и аутор књиге „Кућа несагоривих речи“

Преузето са: rasen.rs