Данима у Венецуели букте протести у знак подршке актуелном председнику Николaсу Мадуру и његовом политичком опоненту, „прелазном“ шефу државе Хуану Гваиду. Демонстрације су масовне, а држави прети грађански рат. Шта нам оваква Венецуела показује?
Прво, ситуација у којој велике светске силе, пре свега Сједињене Америчке Државе, у готово нестварном политичком сценарију изаберу човека с улице и прогласе га „прелазним“ венецуеланским председником показује да је светска демократија, или бар оно што се нама обичном свету сервира као таква, дотакла дно. И не само то, отишла је испод дна, у мрачне подруме политиканства, силе и интереса.
Зашто је то тако? Одговор је, веровали или не, само једна једина кључна реч – нафта. Американци су, наиме, направили страховито добар финансијски план и посао у Венецуели. Купују од ње нафту, а онда све што направе од те исте нафте продају назад Венецуели. Лепо затворен финансијски круг. Проблем је, изгледа, настао оног тренутка када је Николас Мадуро узео кредите од Руске Федерације, које би требало да врати. Тиме је прекинут зачарани финансијски круг Американаца. И, ето велике политичке кризе.
Надаље, поставља се питање, можда је и кључно у целој овој политичкој заврзлами која прети да прерасте и у отворени сукоб, а то је коме ће Гваидо, који је проглашен за „прелазног“ председника Венецуеле, препустити власт, ако је преузме од Мадура? Која се то, дакле, сива политичка еминенција крије иза „рушења диктатора“? Ко је произвео Гваида, коме је овај обећао да ће проследити државние узде чим дођу у његове руке? Не верујем да је то лично Доналд Трамп јер би, пошто је већ председник САД, у том случају морао да буде лидер Венецуеле на нерезиденцијалној основи. Шалу на страну, Гваидо је очигледно само политички пион великих сила које венецуеланску нафту и остале потенцијале (а Венецуела их има много, од нафте, преко угља, до злата…), а богами и њихове паре, желе да ставе у своје џепове. А они су по свему судећи дубоки. Много дубоки.
Коначно, очигледно је да део западних политичких структура жели да пошто-пото сруши Мадура са власти. То показује чињеница да је одмах одбијен разговор са њим у вези са евентуалним ванредним парламентарним изборима. Дакле, Запад не занима демократија у Венецуели, већ само да виде леђа Мадуру. То доказује и да је, рецимо, Европска унија подељена у вези с овим случајем. Све ово је опасно за Венецуелу, али и за сваку другу државу у којој власт не игра по тактовима које диригује Вашингтон. Озбиљно је. Много озбиљно.
Милан Добромировић
