Пише: Вилијам Енгдал
У раним данима Буш-Чејни администрације, безброј чланака, па чак и званичних изјава Владе и Међународне агенције за енергетику, прогласили су почетак онога што се назива „врхунац производње нафте“ („Peak Oil“).
Било је то време када је бивши извршни директор Халлибуртона, потпредседник Дик Чејни, именован за руководиоца Радне групе за енергетику Беле куће. У јеку рата у Ираку, у марту 2003. године, врхунац производње нафте или апсолутни пад светских резерви нафте чинили су се вероватним објашњењем, ако не и оправдањем, за Бушову инвазију на Ирак.
(„Peak Oil“) је био и представља изум одређених финансијских кругова заједно са Биг Оил-ом како би између осталог оправдао ултра-високе цене њихове нафте. Теорија врхунца производње нафте коју су промовисали како би оправдали високе цене, сеже још из 1950. године, а развио ју је геолог Кинг Хуберт радећи у u Shell Oil у Хјустону.
Кинг је замољен да преда папир на годишњем састанку Америчког института за нафту 1956. године, догађају који ће постати један од најкобнијих примера научне измишљотине у модерном добу.
Хуберт је изнео свих својих 1956 закључака, укључујући да ће САД достићи врхунац производње нафте 1970. године, под неоснованом претпоставком да је нафта фосилно гориво, биолошко једињење произведено из мртвих диносауруса детритуса, алги или других животних облика који потичу око 500 милиона година уназад.
Хуберт је без питања прихватио теорију фосила и није научно потврдио тако битан и темељни део своје аргументације. Он је само тврдио да су “фосилна порекла нафте” вечна истина и почео је да гради нову идеологију око ње, нео-малтузјанску идеологију штедње, услед наглог недостатка нафте. Тврдио је да су нафтна поља подлегла Гаусовој криви расподеле, само-произвољном хеуризму.
За џиновске британске и америчке нафтне компаније и велике банке које их подржавају, мит о оскудици је био неопходан како би могли да контролишу расположивост и цене нафте. Мит о оскудици био је кључни елемент англоамеричке геополитичке моћи више од једног века.
Кинг Хуберт је у интервјуу 1989. године непосредно пре смрти признао да је метода којом се користио за израчунавање укупних надокнадивих америчких резерви нафте била све само не научна.
Он је, у ствари, претворио недоказану и нетачну тврдњу – да нафта потиче из фосилних биолошких остатака – у разлоге за тврдњу о њеној урођеној несташици и неизбежном паду: „Ова сазнања дају нам снажну геолошку основу против непролазних спекулација о појави нафте и гаса.
Почетна понуда је ограничена; стопа обнављања је занемарљива; а појава је ограничена на она подручја земље где су подрумске стене прекривене густим седиментним наслагама. “Једном када је та идеја прихваћена у свету геологије, свету чији су уџбеници писани углавном у Америци где је доминирала теорија „Peak Oil“, то је било довољно да подручја богата нафтом почну да се контролишу политички или, ако је потребно и војно.
Једва мали део планете је додирнуо бушотине за нафту када је 1956. изнео своју грозну прогнозу „коначних“ и „ограничених“ снабдевања.
Мајкл Т. Халбути, угледни нафтни геолог и нафтни инжењер из Тексаса, написао је 1980. у часопису Wall Street Journal:
…Постоји око 600 перспективних нафтних басена у свету. Од тога је 160 комерцијално продуктивно, 240 је делимично или умерено истражено, а преосталих 200 је у суштини неистражено … 73 одсто је избушено у Сједињеним Државама. Ипак перспективна подручја ове земље … чине само 10,7 процената од укупног светског … Већина светских басена није адекватно истражена.
Хуберт је предвидео да ће, на основу његових процена укупних америчких резерви нафте од 150 до 200 милијарди барела, производња нафте у САД достићи врхунац у касним 1970-има и почеће убрзани пад. Била је то алармантна слика. Такође је била и лажна.
Велико ново откриће
Руска, научна истраживања која сежу у педесете године прошлог века, емпиријски су показала да се нафта непрестано ствара дубоко у земаљском плашту преко екстремно високих температура и притиска и чини све само не нестаје. Дакле Руси су научно доказали да је извор нафте практично неограничен и да се непрестано ствара и да нема никакве везе са фосилним горивима који практично и не постоје. То такође значи да је у питању измишљотина због америчког монопола.
Америчко Министарство унутрашњих послова је 28. новембра објавило драматичну нову информацију о огромним колићинама нафте и гаса у региону западног Тексаса у Аризони. Америчко министарство унутрашњих послова, преко америчког Геолошког завода, саопштило је„процењену средњу вредност од 46,3 милијарде барела нафте, 281 билиона кубних метара природног гаса и 20 милијарди барела течног природног гаса “, према процени америчког Геолошког завода (УСГС).
У извештају се наводи да нафтне и гасне компаније тренутно овде производе нафту користец́и традиционалну вертикалну технологију бунара и хоризонтално бушење и хидраулично ломљење за вађење нафте и гаса из шкриљаца.
Пре него што је објављено ово ново откриће нафте и гаса из шкриљаца у региону Тексас-Аризона, САД, укључујући процењену нафту из шкриљаца, су процењене као највећа светска резерва нафте. Према студији из јула 2018. године од стране норвешке консултантске компаније Rystad Energy САД поседује 264 милијарде барела нафте. Овај укупни број премашује 256 милијарди барела пронађених у Русији, и 212 милијарди барела која се налазе у Саудијској Арабији.
Ако се укључе нове процене USGS-а, укупне америчке резерве нафте биле би нешто више од 310 милијарди барела. Прогнозе геолога Хуберта о врхунцу производње нафте у САД за 1970. годину су, чини се, бесмислице. Big Oil је 1970. изманипулисао прелазак на ултра-јефтину нафту Блиског Истока и удаљавање од домаћег бушења нафте у САД-у.
За њих је аргумент о врхунцу нафте био корисна политичка игра која је имала огромне геополитичке последице за америчку политику на Блиском истоку после 1970. Нова открића у Тексасу и Аризони сведоче да брже исцрпљивање нафте из шкриљаца у поређењу са конвенционалним нец́е допринети раном исцрпљивању америчке производње нафте.
Све ово има значајне геополитичке импликације јер су САД последњих година постале највећи светски произвођач нафте, испред Русије и Саудијске Арабије. Ово би такође могло да објасни зашто се председник САД-а недавно осетио позваним да нареди повлачење америчких трупа из Сирије. У току је огроман геополитички помак у последњих неколико година.
