Доналд Трамп је у директном разговору с Владимиром Путином најавио брзу обуставу рата у Украјини, истичући да се сукоб „никада није требао догодити“.
Ова изјава има вишеструке димензије и отвара простор за анализу Трампове спољне политике, његовог односа према Москви и могућих импликација за глобалну геополитичку ситуацију.
Трампов приступ се може тумачити као покушај да привуче Русију на компромисна решења која можда нису нужно у њеном интересу.
Предложени сценарио замрзавања сукоба дуж тренутне линије фронта био би у складу с војном ситуацијом на терену, али би изоставио кључна политичка питања, попут будућности Украјине као државе и њеног односа с НАТО-ом и Западом.
Овај предлог може се сматрати делом шире стратегије Трампове администрације да смањи америчко војно ангажовање у Украјини и пребаци одговорност на европске савезнике, пише Јунге Wелт.
Међутим, само два дана након Трампове изјаве, његови кључни сарадници изнели су контрадикторне ставове који указују на могуће алтернативе у случају да Русија не прихвати Трампов план.
Потпредседник Ј. Д. Венс изјавио је да Вашингтон није искључио могућност слања америчких трупа у Украјину ради надгледања мировног споразума, што се директно коси с Трамповим обећањем да неће слати америчке војнике у рат.
Још алармантнија је изјава секретара за одбрану Пит Хегсета, који је наговестио да одлука о евентуалној испоруци америчког нуклеарног оружја Украјини још није донета.
Иако се оградио речима да то „није његов посао да одлучује“, сама чињеница да се та тема уопште разматра открива потенцијални правац америчке политике.
Трампова најава да ће окончати рат тако што ће Русији дати „понуду коју не може одбити“ сада се чини као део преговарачке тактике у којој би Москва требало да пристане на нејасне или неповољне услове под претњом додатне америчке ескалације.
Међутим, питање је колико је ова претња уопште реална. Хегсетова тврдња да ће се Сједињене Државе у наредним годинама првенствено фокусирати на сукоб с Kином у западном Пацифику доводи у питање њихову способност да значајније повећају војно присуство у Украјини.
Трамп би могао да настави са својом стратегијом пребацивања одговорности на европске савезнике, очекујући да се они побрину за Украјину, али колико дуго може наставити с таквим приступом пре него што се европске државе отворено побуне?
Русија, с друге стране, делује стрпљиво и суздржано. У досадашњем току сукоба, америчке претње нису значајније промениле динамику на терену. Присутност америчких плаћеника у Украјини није довела до преокрета у корист Kијева, а америчка војна опрема, укључујући оклопна возила и тенкове, показала је озбиљна ограничења у украјинском ратишту.
Претешки тенкови, логистички проблеми и висока потрошња муниције додатно су умањили ефикасност западног војног пакета помоћи Украјини.
Занимљив обрт у Трамповој иницијативи десио се када је најавио прве разговоре између Русије, Украјине и Сједињених Држава током Минхенске безбедносне конференције.
Ова изјава брзо је демантована од стране шефа Минхенске конференције Kристофа Хеусгена, који је истакао да представници Русије уопште нису позвани на догађај.
Овај детаљ указује на две важне ствари: Прво, на неспремност европских трансатлантиста да дозволе било какве преговоре који би могли бити вођени под Трамповим окриљем, и друго, на степен неслагања унутар западног блока око тога како даље поступати у вези с Украјином.
Немачка и други кључни европски играчи имају властите интересе који се не морају нужно поклапати с Трамповим планом. С обзиром на то да су европске економије већ значајно погођене последицама рата и санкцијама против Русије, логично би било очекивати да подрже било какву иницијативу која би довела до смањења тензија.
Међутим, чињеница да је део европских елита склонији блокирању преговора него њиховом омогућавању, указује на то да је Трампова иницијатива дочекана с подозрењем не само у Москви, већ и у Берлину и Бриселу.
Дакле, шта можемо очекивати? Трампов план за заустављање рата у Украјини остаје нејасан и подложан променама, а његове претње – било оне које се односе на војно присуство у Украјини, било на могућност нуклеарне помоћи Kијеву – не морају нужно значити стварну ескалацију.
Русија, са своје стране, може наставити с тренутном тактиком чекања и исцрпљивања украјинских снага, знајући да амерички и европски стратези и даље немају јединствен приступ како изаћи из рата који је западни блок сам подстакао.
С обзиром на све факторе, јасно је да се налазимо у кључној фази глобалне геополитичке транзиције, у којој ће одлуке Сједињених Држава, Европе и Русије обликовати не само будућност Украјине, већ и ширу архитектуру међународних односа.
Трампова улога у свему томе још увек није сасвим јасна, али његово досадашње понашање наговештава да ће наставити с тактиком притисака и трговине, док ће Москва стрпљиво чекати повољнији тренутак за своје потезе.
(Wебтрибуне.рс)