Појавила се вест и разлетела широм света: Милош Биковић је добио руско држављанство. Указ је лично потписао Владимир Путин. Србин, који је постао готово најплаћенији глумац у Русији, упркос страном нагласку, коначно је један од нас. И то се очигледно није догодило случајно. То је у најмању руку још један врло значајан подсетник да су Срби културно, ментално, цивилизацијски, рекао бих, врло блиски Русима.
У Биковићемо случају прича о томе како постати један од нас има још један подтекст – ради се о провери. Јер признати глумца, зарадити симпатију публике, привући интерес – све је то стопостотни показатељ љубави и прихватања од стране народа. Не можеш народ натерати да заволи. Ту долазе до изражаја унутрашњи гласови, осећања.
Треба ипак рећи да случај Биковића и није тако компликован, како се може учинити на први поглед. Биковић је постао успешан управо у Русији, одлично зарађује. Будимо објективни, у Србији не може зарадити такав новац. Он се тамо реализује углавном као продуцент. А у Холивуду је конкуренција много већа и тамо је теже изборити се за своје место. На сваког Милоша Биковића ће се наћи неки Роберт Патисон. Тако да је избор Србина сасвим очигледан. Међутим — кажем то са апсолутном сигурношћу — у овом случају је немогуће све мерити и објаснити новцем и политиком.
Кад смо већ код тога, зар други српски глумци не би желели да дођу у Русију и крену Милошевим стопама? Дефинитивно би то волели. Ми и јесмо сведоци да српски глумци полако освајају руски филм. Као што и сам Милош каже: „У Русији се исплати бити Србин: с једне стране Србин је свој човек, са друге – има у њему нешто европско“. Али не могу баш сви да понове Биковићев успех.
Управо се Милош допао публици и управо се он уклопио у све оне поруке које се шаљу држави. И није ствар у томе што је он одличан глумац, што изгледа феноменално, или што је повезан са правим људима, не! Прича је мало другачија: колико год изгледао холивудски, Милош с времена на време подсећа руского гледаоца на оно што је донекле заборавио. Невоља је у томе што је управо овај гледалац веома зависан од холивудског филма. Он доживљава туђ филм са туђим архетиповима као своје. И то се не дешава само са америчким филмом. Руски филм такође копира Холивуд и не стиди се тога.
Али Биковић заиста поседује нешто право руско, или, узмимо шире – право словенско. Нешто архетипско. Можда он то и сам осећа и покушава да то истакне (у горем случају – да одглуми). Треба се ту сетити разговора Милоша Биковића и Ксеније Собчак. То је одлична илустрација цивилизацијске провалије између два успешна човека отприлике истог узраста. Србин Биковић је у том интервјуу звучао као прави Рус за разлику од једне држављанке Руске Федерације. Можда се разлог крије у томе што је Милошев брат Михајло православни свештеник. Сигуран сам да је то пуно помогло Милошу у његовој перцепцији света.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Такође треба рећи да је начин на који је Биковић добио држављанство мало другачији од начина на који су држављанство добили глумци попут Депардјеа и Стивена Сигала. Неки су већ стигли да их сврстају у исту групу. А није требало. И Француз и Американац су били мотивисани сасвим другим стварима. Обојица су, сваки на свој начин, отишли у заборав. Један због новчаних проблема, а други је као глумац одавно неуспешан. Што се каже, најбоље године су прошле, па су Депардје и Сигал одлучили да ударе у звоно и подсете на себе. Истина, кажу да је Француз 2020. прешао у православље.
Биковић је свежа крв. Српски производ који је у руским условима доведен до савршенства. И на крају крајева, Милош би без обзира на јаку конкуренцију могао да се такмичи за место под варљивим сунцем (да, управо је Михалков открио Србина) на Западу. Међутим, Милош је изабрао Русију и то је јако важно и симболично.
Зато Биковић каже: „Више од седам година активно учествујем у културном животу Русије. За мене је то благослов и извор среће. Захвалан сам! Од првог дана осећам се прихваћеним у свим сферама друштва, а сада је то и званично потписано од стране председника. За мене је то велика част, што сада могу да кажем: Русија је моја отаџбина!“. И то су најискреније речи. Јер Милоша од самог почетка доживљавају у Русији као момка са наше улице, или као узорног представника правог Руског света на који у задње време заборављају. Зато руско држављанство Биковића, за разлику од других сличних прича, не изазива подсмех или заједљиве шале. Свој момак на свом месту – тако у Русији доживљавају Биковића.
Биковића цене у великој мери због тога шта сваки пут налази начин да подсети Русе на њихову улогу на карти цивилизација. Милош је стопостотна звезда, прави пример „селебритија“ (иако је то одвратна реч!), али ко зна, можда ће његово држављанство помоћи онима којима је од животне важности да добију руски пасош…
Милош је такође изјавио да ће његов нови статус допринети јачању културних веза између Русије и Србије. То је веома исправно. Србија је држава која упркос свему одржава јединство са Русијом и било би логично да се то јединство ојача, пре свега, у културној сфери. То је нека врста модерне интерпретације – макар и са мало претеривања — тезе Данилевског о словенском јединству. Где реализовати то јединство данас, ако не у биоскопу?
Истина, о овоме сам већ писао. Србија постаје све популарнија међу холивудским филмаџијама. Исплати се снимати филмове на Балкану. Можда би и руска кинематографија требало да прошири хоризонте и искористи Србију као место за производњу својих филмова. То олакшавају културно јединство и повољни услови, а за руски филм се могу везати и српски глумци, јер руска публика их доживљава као своје, као што видимо на примеру Биковића. Дакле, Милошево ново држављанство је још један знак који усмерава партнерство Срба и Руса.
