ОТВАРАЊЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ
Свечано отварање циклуса културно-образовних приредби „Русија – Србија: заједничко културно наслеђе“, посвећене 80. годишњици ослобођења главног града Србије од нацистичке окупације, одржано је на Великој сцени Народног позоришта у Београду, где је одржана премијера документарног филма „И биће музика. Алексеј Бутаков” Јелене Зелинскаје и Дениса Чувајева. Филм је посвећен изузетном руском пијанисти, композитору из таласа беле емиграције, учеснику српског покрета отпора и затворенику нацистичког концентрационог логора .
Након пројекције филма, одржан је концерт „Повратак музике. Алексеј Бутаков“ , на којем су изведена дела руског композитора, укључујући и она написана у тамницама немачког концентрационог логора.
«Вековима су Србију и Русију повезивале блиске везе братства и савезништва. Оне се заснивају на духовној и културној блискости, искреној међусобној симпатији између народа две земље, заједничким вредностима и идеалима. Није случајно што су многи истакнути сународници, који су вољом судбине напустили Русију после Октобарске револуције, нашли други дом у Србији. Дали су значајан допринос развоју српске привреде, науке и, наравно, културе и уметности. Међу њима је и вечерашњи јунак – Алексеј Бутаков, композитор и активни учесник покрета отпора. Радује што ће се уочи прославе 20. октобра, Дана ослобођења Београда, његово име поново чути у српској престоници.» – наводи се у поздравној поруци амбасадора Руске Федерације у Србији Александра Боцан-Харченка, коју је пред препуном салом прочитао његов заменик Андреј Темјашов.
Заузврат, један од организатора приредбе, директор Дома руске дијаспоре «Александар Солжењицин», Виктор Москвин, захвалио је српском народу на широком гостопримству указаном руским емигрантима који су нашли уточиште у Србији после Октобарске револуције и грађанског рата у Русији.
„Задатак наше куће, Дома руске дијаспоре «Александар Солжењицин», јесте да врати имена људи који су против своје воље били принуђени да напусте своју отаџбину, да врати руску културу, руску историју. И ми, наравно, захваљујемо Србији и српском народу што су помогли не само у спасавању живота, већ су и дали прилику нашим сународницима да наставе са својим стваралачким активностима“, рекао је Москвин.
Кирил Боршчов
ИНТЕРВЈУ СА ВИКТОРОМ МОСКВИНОМ
Много је знаменитих Руса учествовало у развоју културе и науке у Србији, који су је населили ‘20-их и ‘30-их година 20. века. Ипак, мање је познато да су у Србији и другим балканским земљама велики траг тада оставили и руски инжењери, лекари, пилоти и многи други, каже у разговору за Спутњик директор Дома руске дијаспоре из Москве Виктор Москвин.
„Русија је у 20. веку преживела страшан период, грађански рат. Вероватно је најстрашније што може да се деси у историји било ког народа управо рат унутар земље, унутар једног народа. А у емиграцији се нашло неколико милиона људи који су били у најтежим могућим условима. И само је неколико земаља дало могућност руским избеглицама не само да живе у тим земљама, него и да се остваре, да наставе своју стваралачку делатност. Југославија, тадашња краљевина, била је једна од главних земаља која је дала Русима ту могућност“, каже Москвин, који у Београду борави поводом манифестације „Русија – Србија: заједничко културно наслеђе“ и изложби савремених руских издања, приређених у Народној библиотеци Србије и Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду.
Дом руске дијаспоре поклонио је двема библиотекама више стотина књига, међу којима су дела руске класике, али и савремена руска проза и поезија, као и научне књиге из области руске филозофије, историје, речници и друга издања.
„Ми смо Народној библиотеци Србије поклонили три стотине књига. То је, наравно, руска класика. У години када се обележава Пушкинов јубилеј, нисмо могли да не донесемо дела Александра Сергејевича Пушкина и, наравно, књиге Лава Толстоја, Чехова, Гогоља, али ту је и веома много књига савремених руских писаца и историчара, јер управо књиге дају представу о земљи. Попут погледа у огледало, када прочитате књиге, можете да разумете како живи савремена Русија, какво је расположење у друштву. Има, наравно, аутора који су већ преведени на српски језик, попут Водоласкина или Варламова, али има и аутора које тек треба да упознају српски читаоци и издавачи. Мислим да ћемо тиме дати свој допринос томе да најбоља достигнућа савремене руске књижевности буду доступна српским издавачима“, каже Москвин.
Наш саговорник истиче да је основни циљ Дома руске дијаспоре да залечи ране које је Русији нанео грађански рат.
„Чини се да је прошло већ много година, почео је већ и други век откако се завршио грађански рат у Русији, али су ране остале. А ми се трудимо да вратимо сећање на оне људе који су били принуђени да напусте Русију. Организујемо изложбе, научне конференције, снимамо филмове. И поред тога, трудимо се да будемо мост, не само између две Русије, него и Русије у својим историјским границама и Русије која је расејана по целом свету, као и мостове између руске културе и култура других народа“, истиче Виктор Москвин.
У оквиру врло разноврсног програма, који Дом руске дијаспоре приређује у Београду, у склопу обележавања 80. годишњице ослобођења српске престонице у Другим светском рату, у Народном позоришту у среду увече приказан је документарни филм „И биће музика. Алексеј Бутаков“ о мало познатом руском композитору, који је, такође, живео у Србији.
„То је веома занимљива прича. Бутаков је био међу заробљеницима нациста, који су припадницима националних мањина понудили слободу и они су то могли добровољно да прихвате. Међу заточеницима је било 170 руских официра. Ниједан од њих није прихватио немачки предлог. Били су у заробљеништву заједно са својим друговима по оружју, а један од њих био је Алексеј Бутаков. Био је у немачком логору, где је наставио да компонује. А његове ноте су касније случајно пронађене. Одлучили смо да се посветимо обнови сећања на њега и на његово име“, каже Москвин.
На програму је и документарни филм о руском балету у Србији и талентованој балерини Тамари Полонској, која је, такође, остала непозната широј јавности.
За разлику од Бутакова и Полонске, име једног другог славног руског емигранта, архитетке Николаја Краснова, познато је свима, захваљујући бројним здањима која је подарио Београду. Дом руске дијаспоре приредио је и изложбу на којој публика има прилику да Краснова упозна као изузетног акварелисту.
„Публика у Београду први пут може видети изложбу акварела Николаја Краснова, познатог архитекте императора Николаја Другог, дворског архитекте, који је пројектовао познату палату у Ливадији, у историји познату по томе што је 1945. године у фебруару ту одржана чувена конференција, на којој су Черчил, Стаљин и Рузвелт решили питања послератне прерасподеле Европе. Краснов је веома много градио на Јалти. А био је и одличан акварелиста. А када га је краљ Александар Први Карађорђевић позвао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, поново је испољио свој таленат изузетног архитекте. Изградио је низ изванредних објеката у Београду и другим градовима у Србији. И у Дому Народне скупштине Србије, где ће бити одржана изложба његових акварела, бавио се ентеријером, тако да ће то у некој мери бити повратак Николаја Краснова међу зидове тог здања, у којем је веома много радио. А акварели које ћемо приказати налазе се у Историјско-књижевном музеју на Јалти и припадају фондовима Ливадијске палате. Овде у Србији још нико то није видео“, наводи Москвин.
Он, међутим, истиче да је поред знаменитих личности руске емиграције, попут Краснова и других архитеката, историчара Михаила Ростовцева, или економисте и филозофа Петра Струвеа, у Србији било и много других припадника руске емиграције, обичних људи, који су својим радом и трудом помагали братском народу.
„Нико, на пример, не зна да су неке путеве ‘20-их и ‘30-их година градили руски инжењери, уз учешће руских војника који су попут обичних радника изводили тај посао. Било је овде и веома много лекара. За Србију, па и за Црну Гору, Први светски рат је био веома страшан. Највећи број људи је погинуо у армији. У Црној Гори су, на пример, три четвртине укупног броја лекара били Руси у 20-им годинама, а јер су домаћи лекари просто погинули. И исто тако је било у многим местима у Србији. Било је веома много руских свештеника, који су служили у сеоским парохијама, у Србији, Црној Гори, Македонији, јер после Првог светског рата није било довољно свештеника. И таквих примера има у многим областима“, истиче наш саговорник.
Валентина Булатовић
[СПУТЊИК]