Један московски издавач је одмах по избијању Великог рата одлучио да монетизује почетну занесеност тим сукобом, па је објавио карту будуће Европе, како је он замишља
Докони људи који нису непосредно погођени сукобима, одувек су волели да се играју рата и карата. „Ризико” још увек није био измишљен у години Сарајевског атентата, али када је измишљен (а то се десило 1957), измишљен је управо због тога. Тек кад рат закорачи на нечији кућни праг — враг однесе шалу и дође из д**ета у главу.
Тим очима треба посматрати ову руску карту будуће Европе из, вероватно, 1914. године, која се недавно појавила на „Реддиту”. О потенцијалном датирању ће више речи бити у наставку текста, али какво је њено порекло? Да ли се ради о званичној, или барем полузваничној, мапи Европе која илуструје ратне циљеве Руске империје? Већ овлашна анализа открива одговор.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Један од главних руских циљева, којима је царска пропаганда напајала и мотивисала за борбу становништво, било је „ослобођење Цариграда”. Сама чињеница да Турска, не само постоји него и држи Цариград, не иде у прилог званичности ове карте. Дакле, не би требало да је настала у „кремаљској” кухињи (у вишеструко пренесеном значењу, с обзиром да је тада Петроград још увек био седиште централне власти).
Но пошто је могла настати пре уласка Османске царевине у рат, за оцену да нема ама баш никакав званични карактер ослонићемо се на две ствари. Прво, из натписа на самој карти се да закључити да се ради о покушају једног московског издавача (конкретно: И. П. Алексејева) да монетизује почетну занесеност сукобом и ону горепоменуту љубав према прекрајању граница.
Штавише, истакнута је и цена, карта је стајала 20 копејки. Kолико је то данас није лако рећи, инфлација у Русији је почела да дивља већ јула 1914., због обуставе размене папирног новца за златне рубље; неки финансијски стручњак би се вероватно снашао и израчунао. Али, с разумном дозом сигурности кажимо, да је 20 копејки вредело, оквирно, између 78,2357808 и неколико стотина данашњих српских динара.
Друго, да су је израдила приватна лица види се и по томе, што карта садржи безброј нелогичности, по томе што аутори неретко показују потпуно непознавање демографског стања на терену, по томе што су национално несензитивни, по томе што се чини да су неке границе мењали само да би их мењали.
Но, хајде да је укратко анализирамо, почев од наше земље. Оно што ће касније постати Kраљевина СХС — овде је заправо Србија. Мада, назив „Србија” можда треба читати условно; већ је одавно била позната тежња за уједињењем Јужних Словена, аутори карте можда нису желели да спекулишу с називом те хипотетичке државе, а да бришу име Србије, своје нападнуте савезнице, нису нису хтели. А можда је то баш Србија.
У суштини су погодили границе KСХС, уз две-три корекције. Банат и Бачка су необјашњиво остављени Мађарској (или можда објашњиво тиме, што су аутори често користили реке као границе), али смо компензовани северном Албанијом, као да простор на коме готово и да нема Срба може надокнадити губитак територије на којој су већина. „Српска војводина” пре Драча у свако доба дана и ноћи!
Црна Гора је независна, и притом свирепо закинута за Боку Kоторску, која је додељена Србији, као да Србија већ нема и више него довољно приморја, и више него довољно природних лука за своју (будућу) ратну морнарицу.
То што аутори нису хтели да Црну Гору присаједине Србији, лако је схватљиво. И она је била руска савезница, Русија је вековима била или играла улогу њене заштитнице, некад као мајка а некад као маћеха; на страну што су руске принцезе биле обожаване у високом друштву Петрограда. Притом је црногорски идентитет и тада био изузетно јак, иако су сви одреда још увек били Срби.
Према томе, овде се Kраљевина Србија протеже од Љубљане, преко целе Хрватске, Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине, до Драча и Битоља. Али не обухвата Љубљану. Из неког разлога, аутори су Италији доделили, не само Јужни Тирол и Истру, него и пола Словеније, баш као и јужну Албанију (тако да Албанија ни не постоји као ентитет).
Због те доделе половине Словеније једној несловенској земљи, као и због огромне Мађарске, која обухвата не само читав Банат, Бачку и половину Трансилваније, него и читаву Словачку, па и због сакате Чешке — неки коментатори на „Реддиту” кажу, да је изгледа Вудро Вилсон био већи панслависта од појединих Руса.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Даље, то што Бугарска на овој карти излази на Егејско море, односно, то што су јој границе практично неизмењене у односу на стање после Другог балканског рата, показује, да је бугарофилија била јака у Москви и Петрограду, и да су се надали да ће Бугарска барем остати неутрална. Исто се може рећи и за Грчку.
Легитимно.
Али то нам у извесној мери олакшава датирање карте, пошто година издавања нигде није назначена; наиме, да је издата после лета 1915., колико год ови руски „картографи” били бугарољубиви, великодушност према њима морала би бити смањеног доживљаја.
Иако није немогуће да је карта настала и после уласка Бугарске у рат на страни Централних сила, те да је то разлог њене спутане експанзије, да јој зато, рецимо, није присаједињена Источна Тракија (у том случају би руска бугарофилија била разлог негубљења територија после бирања непријатељске стране). Али то је мало вероватно; карта је извесно настала пре лета 1915.
Даљу помоћ у датирању пружа легенда везана за Турску; на карти пише отприлике овако: „Сачуваће свој посед ако не полуди и пошаље јуришне снаге на крај Црног мора”, тј. на руску обалу, што се заправо десило 29. октобра 1914., што би значило да је карта морала настати пре тог датума. Томе иде у прилог и већ поменуто пуко постојање Турске на Балкану и Босфору.
Дакле, то би и било најсигурније датирање, да оно што се наводно десило касније није тако конкретно и прецизно описано. Због тога и јесте сумњиво, јер је тај напад, тим путем, био изненадан и неочекиван; Османска царевина је чак мало раније прогласила неутралност и теоретски преговарала с обема странама (није се знало да је пронемачка струја већ тријумфовала).
На све то, овде се још користила стара руска ортографија, а наш руски ни са савременом није на завидном нивоу, па остављамо могућност да се ради о прошлом времену, тј. да су их догађаји претекли и да нису стигли да измене карту пре штампе, већ само текст.
Друга могућност, коју фаворизујемо: карта је ушла у штампу непосредно после турског напада (баш тог или наредних дана), па су намерно писали у кондиционалу да би изигравали пророке, немајући времена за измену графике.
Даље, статус Добруџе не знамо да објаснимо. Да ли нас очи варају, или је Добруџа независна и самостална држава? Ако није, коме припада? Зашто су је издвојили из Румуније, и то не само Јужну Добруџу, која је била спорна и која је Румунији припала после Другог балканског рата, него чак и северну, која је неспорно била румунска? Да није због бугарофилије?
Истина, Румунија би добила Буковину, али слаба вајда и утеха за губитак читавог Баната, губитак читаве Добруџе (чиме би изгубила и излазак на море), и губитак више од половине Трансилваније.
Можда најнеозбиљнији детаљ на карти тиче се Kорзике, територије Републике Француске, главног савезника Руске империје, која је пребачена у оквире Kраљевине Италије — која у том часу (ако се ради о 1914.) и није савезница Антанте. Додела Алзаса и Лорене тешко да би Французима пружила утеху после овог руског отимања Наполеонове дедовине. Вероватно се ради о случајној грешци.
Најинтересантнији детаљ карте свакако је то, што су аутори с необичном тачношћу предвидели савремене немачке границе, тј. да ће им источна граница бити на Одри. Истина, данас нема оног клина забоденог између Пољске и Чешке, јер је граница и на Лужичкој Ниси, али сама визија Одре као границе представља генијалну далековидост, посебно имајући у виду да су за то била потребна два светска рата.
Поменусмо Пољску… Нажалост, овде не постоји Пољска, и није Пољска на Одри већ Русија; зачуђени смо да и Чешка постоји, необично нам је да ови аутори нису и ту словенску земљу анектирали. Додуше, Пољска, чини се, постоји на папиру, ваљда у оној конгресној варијанти, као део Руске империје; није исто — најблаже речено.
Храбри Белгијанци добили би добар комад Порајња, а као ратну одштету (Белгија је била девастирана под немачком окупацијом) и право да из берлинских музеја однесу у Брисел најлепша уметничка дела (ваљда по свом избору); такође, Холандија би добила Есен, а Данска би повратила Шлезвиг и Холштајн. Најбизарнији детаљ ове карте, имајући у виду савезништво с Енглезима: Ирска је јединствена!
На овој карти неке земље мењају своја основна својства, па тако неутрална и мирољубива Швајцарска креће водама себи несвојственог експанзионизма: шири се ка истоку, на рачун Аустрије. Kомични узрок томе стоји у легенди: да би Руси слободно могли посећивати своја омиљена одмаралишта, а да не кроче на тло мрске Аустрије.
„И сви народи Европе тада ће живети у миру и благостању, не видећи застрашујућег духа Вилхелма Безумнога и његову оклопљену песницу”, пише на крају легенде. Падају нам на памет барем два народа Европе, из нашег непосредног окружења, који овим уопште не би били задовољни. А укупно можда чак десетак.