Спољни посматрачи су склони да мисле о Албанији као монолитној земљи, али испод покривача „Велике Албаније“ крије се дубока друштвена подела, која се повремено ублажава вентилом етничког иредентизма. Земља пати од таквог степена корупције и лошег управљања који су хиљаде њених грађана навели да побегну и почну живот испочетка у Немачкој, што је само допринело економској кризи у којој се Албанија нашла и повећало страх од надолазећих политичких немира.
Елита у Тирани је прибегла миту о “Великој Албанији”, укљештена између основних друштвено-економских проблема и претњи да гео-дијалекатска подела можда једног дана добије политичке контуре, и да би одржала „јединство“ и земље и преусмерила растући бес друштва, помера пажњу према “регионалном крсташком рату „
Kао нешто што појачава поделе такође треба поменути да постојећа географска подела и разлика дијалеката Гега и Тоска има потенцијал да се претвори у конкретне регионалистичке идентитете, које слабе кохезију албанске државе.
Пример бивше Југославије, тачније Србије и Хрватске, чији су језици различити дијалекти заједничког језика, показује колико је дијалекат дубоко укорењен у политику. Нема разлога да би Геге и Тоске у Албанији на северу и југу требало би буду изузетак, поготово јер су њихови дијалекти много другачији једног од другог него српски и хрватски. Југославија је имала комунистичку идеологију да би ујединила различите идентитете, док Албанија има „Велику Албанију“. Али оно што се десило у Србији и Хрватској након комунизма, гарантује да ће између Гега и Тоска постојати напетост пошто их идеја „Велике Албаније“ неће држати на окупу.
Не мора да значи да ће ривалство између Гега и Тоска довести до великог насиља као током распада Југославије или као сада на Блиском истоку, али треба да буде јасно да када идеологија „Велике Албаније“ нестане, као када је комунистичка идеологија нестала у Југославији, почињу да се појављују поделе (којима увелико манипулишу страни актери).
Нешто слично се дешава на Блиском истоку. После Другог светског рата, све арапске земље су биле против Израела, али када јен панарапска идеологија почела да бледи, и када су неке земље признале свог бившег непријатеља (Египат, Јордан) или почели да са Израелом улазе у де факто стратешки савез(Саудијска Арабија и заливске државе), за САд је постало много лакше да манипулишу секташким разликама у муслиманском свету како би спровеле принцип завади па владај.
Ситуација у Албанији је слична, мада са том разликом што је у њој много природније да се сваки њен саставни идентитет раздвоји без икаквог страног уплитања. У ствари, страно уплитање (у овом случају позитивна покривеност у америчким и западним медијима) је одговорна за јачање идеје јединствене „Велике Албаније“. Ипак, у случају да домаћи дисиденти постану довољно храбри да јавно говоре против „Велике Албаније“ (ако се то деси, то ће најпре бити неко из хришћанске заједнице), онда би разлике могле бурно да испливају на површину (највероватније на челу са потиснутом Гега већином). Можда ће се онда доћи до закључка да је „Албанија“ као заједница Гега и Тоска постала исто толико анахрона као Југославија као заједница Срба и Хрвата: Не мора доћи до пуног и крвавог распада, али једва одржива заједница може бити претворена у федерацију два независна дела.
Албански политичари агитују за обнављање „Велике Албаније“ из времена фашизма као очајничком мером да се надокнади унутрашња слабост. Неуспех економије земље налаже потребу да се скрене пажња грађана са унутрашњих проблема, а потенцијал да се заједнице Гега и Тоска по линији север-југ формирају регионалистичке идентитете приморавају елиту у Тирани да неппрестано истиче ову „ујединитељску“ идеологију.
Али, када идеологија „Велике Албаније“ покаже да није способна да донесе бољитак, и када њен хипнотишући ефекат престане, незадовољна и сиромашна већину грађана ове земље се може тргнути из свог индукованог „транса“ и окренути се ка елити која је заист аодговорна за њихово стање.то би могло довести до протеста као у Молдавији, што би могло изазвати националну дестабилизацију, посебно ако је циљани вођа одбија да да оставку, или још горе, ако држава прибегне насиљу да би растерала демонстранте. Ток даљих дешавања би зависио од тога како би Тирана одговорила на протестни покрета и од тога који би тачно социјални елементи играли водеће улоге у организовању демонстрација.
У великој мери запостављена када се расправља о Албанији, али не мање важна је хришћанска заједница у земљи, већином католичка и православна. Албанија има историју верских сукоба, а током руководством Енвера Хоџе, држава је забранила сваку религију. То је био унутрашњи рат између владе и свих религија, а после пада комунизма, албански елементи су повели још један верски рат, такође уз подршку владе, али овај пут ван њених граница, са намером бруталног чишћења хришћанског становништва са Kосова. Изугледа да долази време за нову фазу ерских ратова у Албанији, али овај пут они можда поново буду сконцентрисани у самој земљи.
Ако хришћани почну да спроводе заједничку политику, и изјасне се против „Велике Албаније“, било из верских или прагматичних разлога, то би био највећи напад на национално јединство који Албанија икад раније доживела. То би аутоматски довело до неке врсте државно спонзорисаног одговора.
Предвиђени “мека” исламизација друштва, коју саветује Турска, и која се већ очигледно спрема, би на крају била катастрофална за јединствену државу, и она би више поларизовала земљу него штп би је сачувата, упркос Ердогановим уверавањима у супротно. Уколико дође до исламизације земље по принципу Ердоганове Турске, то може навести хришћанску мањину да се ближе идентификује са својим истоверним суседима него са идејом „Велике Албаније“.
Метеж који би је сигурно пратио оживео би под-националну свест у Албанији што би могло да утре пут за слабљење претпостављене „кохезивне” улоге албанске државе. То би само по себи вероватно зауставило националну мобилизацију неопходну да заживи неодређени појам „Велике Албаније“, након што њени грађани почну да размишљају у смислу „Гега-Албанија“ и „Тоска Албаније“ (ако не и потпуно у оквиру Гега и Тоска идентитета изграђених изван албанске националности). То иронично може постати можда најдуготрајнији (и иронично самонаметнути) начин одвраћања од албанске агресије, а самим тим и најчвршћи гарант мира на Балкану у будућности.
