Игор Осипов (55) преминуо је 3. априла, а велики део живота је провео на ратиштима у Придњестровљу, БиХ и Донбасу.
Од децембра 1992. године био је припадник 1. козачког одреда Војске РС. Чин козачког пуковника носи од 1990. У последњих годину дана имао је доста тешких операција, али након бројних добијених ратних, изгубио је животну битку.
Остао без шаке
Дан после смрти Осипова, умро је и Сергеј Сухарев (52), који је ратујући на Космету и у Босни остао без ока и шаке. Пут у Србију овог хероја довео је као туристу пред сам рат (1989). Како је једном приликом рекао, одмах је видео да у Србији живе људи блиски и по менталитету и по срцу са Русима.
Када је у Југославији почео рат, Сергеј је живео на Крфу, а одлуку да буде уз српски народ донео је у најтежем периоду.
– Када је видео да су у Сарајеву убили српског свата само зато што је био Србин, одлучио је да дође и брани српски народ – прича један од Сергејевих пријатеља.
Сухарев се најпре прикључио једном хуманитарном конвоју у Херцеговини, а потом и регуларној Армији Републике Српске.
– Готово читав рат провео је у јединици Гојка Ненадова Меџика, који је пре рата био члан 63 падобранске бригаде. Иако је изгубио и горњу половину прстију на левој шаци, Сергеј је остао да брани српски народ у БиХ до краја рата. Био је и теже рањен, али чим би се опоравио враћао би се на линију фронта. У рату је упознао и жену која му је касније постала супруга и родила децу – додаје наш саговорник.
Обновио цркву
Након рата Сергеј је нешто више од шест година живео у Алексинцу, где је почео са добротворним радом и обновом једне цркве.
– Реч је малој и старој црквици посвећеној Светој Тројици, која је обновљена после Другог српског устанка. А када му је намесник испричао да су се у тој цркви причешћивали руски добровољци 1876. године, када су дошли да помогну Србима да стекну независност и да је ту убрзо за њих била изграђена и болница, дилеме више није било. Заједно са намесником поправљао је цркву – прича Сергејев пријатељ.
Сухарев је сахрањен прекјуче на гробљу у Болечу, а последњих година са породицом је живео у Калуђерици.
Тачан број руских добровољаца који су ратовали на страни Срба ни данас није познат, говори се да их је било између 500 и 700. Нема ни тачног броја погинулих, а у Вишеграду, на споменику руским добровољцима који су ратовали на просторима преко Дрине, од 1992. до 1995. године уклесано је 37 имена. Руси који су своје животе уградили у темеље Републике Српске добили су и свој дан 12. април – Дан руских добровољаца.
