Након револуције у Русији 1917. године и крвавог грађанског рата, који је трајао до краја 1920. године, у емиграцији нашло сe преко два милиона Руса од чега је у Краљевину СХС, према неким проценама, у првом таласу дошло између 60 – 70 000 избеглица. Многи од њих остали су у Београду, гостољубивој и православној средини, не исувише удаљеној од отаџбине, којој су се надали да ће да се врате. Бројној руској емиграцији, која је већ током двадесетих година прошлог века, постала веома утицајна у Београду било је потребно место на коме би се окупљала и чувала своју културу и језик.
Тако је, 1931. године, почело грађење Руског дома императора Николаја II пет година након што је добијено одобрење Грађевинског одбора Општине града Београда. Зграду је пројектовао архитекта В. Ф. Баумгартен а пројекат је разрадио овлашћени општински архитекта Светозар Генић. За Русе у емиграцији који су се крајем двадесетих година већ окупљали у организације, идеја подизања Руског дома јавила се с циљем да се до повратка у Русију, који су ишчекивали, однегује и сачува национална култура. Организацију подизања зграде Руског дома водио је академик Александар Белић. Он је истовремено вршио функцију председника двеју организација које је основала Влада Краљевине СХС да би се побринула за решавање проблема бројних емиграната – Државне комисије за питања руских избеглица и Руског културног одбора. Југословенска краљевска влада помогала је егзистенцијално и културно консолидовање руске емиграције. Краљ Александар, краљица Марија, кнез Павле и кнегиња Олга, Влада Краљевине Југославије, Министарство иностраних послова, Министарство просвете, бројне српске организације, југословенски индустријалци, свештенство па и сам патријарх Варнава, дали су новчане прилоге за подизање Руског дома. Избегли Руси, често у тешкој материјалној ситуацији, штедели су новац за своје прилоге, сматрајући то питањем части и дуга отаџбини. Приликом подизања Руског дома био је формиран Руски културни одбор, који су чинили академик проф. Александар Белић, генерални секретар одбора Борис Михајлович Орешков и чланови Василиј Николајевич Штрандтман, некадашњи отправник послова царске Русије у Краљевини Србији, Коста Кумануди, Милан Грол, Богдан Гавриловић и Милош Трифуновић. Руски дом је свечано отворен 9. априла 1933. године, у присуству краљице Марије, кнеза Павла, кнегиње Олге и премијера Милана Сршкића и бројних припадника руске заједнице у емиграцији.
Руски дом био је не само први такав у Европи већ је по свом садржају био јединствен. У њему су свој дом нашли Државна комисија за питања руских избеглица, Руски научни институт, Руски војно–научни институт, Руска народна библиотека са архивом и Издавачком комисијом, Спомен-музеј императора Николаја II, Музеј руске коњице, Мушка и Женска руско-српска гимназија, Руска основна школа, Руско музичко друштво, Руско сликарско друштво са атељеима за сликаре и вајаре, Удружење руског сокола, Удружење бивших јункера, Удружење официра авијатичара и Удружење козака. Високим квалитетом и дометима свог рада и бројношћу чланства, ове институције биле су од изузетног значаја како за руску тако и за југословенску и балканску средину. Руска народна библиотека, која се после отварања Дома преселила из зграде Српске краљевске академије наука, имала је фонд од 60.000 књига и била је на другом месту у свету руске емиграције, иза Библиотеке Тургењева у Паризу. Уз њу је био формиран и Архив у којем су руски интелектуалци у избеглиштву, не само из Београда већ и из других европских градова, похрањивали своје заоставштине. Ту су се чувале успомене на императора Николаја II са експонатима, документима, фотографијама и руске коњице са заставама, ордењем и документима. Руска култура чувала се и ширила деловањем музичког друштва и изложбама Руског сликарског друштва, а можда понајвише радом двеју позоришних група – Руског драмског позоришта за народ и Театра руске драме, познатијег као „Трупе Ракитине“.
По ослобођењу Београда 1944. године и доласком Црвене армије, настало је тешко време за припаднике руске емиграције. Многи од њих су страдали у идеолошком обрачунавању, велики број је емигрирао, док су појединци, који су одлучили да остану свој живот морали да прилагоде новонасталој ситуацији. Грађа спомен- музеја, архива и библиотеке, која се чувала у Руском дому императора Николаја II, била је уништена. Зграда је преименована у Дом совјетске културе, уклоњене су меморијалне плоче с посветом Руског дома као и остали трагови културе царске Русије а у холу је постављен грб СССР-а с победничким заставама који и данас стоји. У време сукоба државног врха Југославије и СССР-а, као и током дугог низа година које ће потом уследити, улога и активности Дома совјетске културе биле су сведене на минимум и након стабилизовања односа двеју држава, усмерене на ограничен круг посетилаца. После распада СССР-а зграда је постала Дом руске културе.
Током 89 година постојања, пратећи бурну историју на српском тлу, Руски дом је мењао своју намену и улогу. Основан као први дом руске културе у Европи био је и остао значајна институција у културном животу Београда. Руски дом, од како је настао, био је институција која је српској јавности показивала културне тековине руског народа, окупљајући не само чланове руске заједнице већ и домаће уметнике и научнике. Архитектура зграде Руског дома један је од најбољих примера руског идентитета на тлу бивше Југославије. Она је потврда културно-политичких веза руског и српског народа, сведочанство о снази и упорности изгнаних припадника једне нације да очувају своју културу и показатељ спремности другог народа да прогнанике прими, утеши и да им помогне. Данас после скоро девет деценија од како је саграђен Руски дом поново је значајна културна институција.
ИЗВОР: НАЦИОНАЛИСТ