Резолуцијом којом би се климатске промене представиле као претња за међународни мир и стабилност, чије је усвајање спречено руским ветом, Савету безбедности би се пружио изговор да интервенише практично у свакој земљи на планети, што би представљало темпирану бомбу, оцењује др Срђа Трифковић

Руски амбасадор у УН Василиј Небензја је као разлог одбијања навео да је ово био покушај да се једном резолуцијом једно научно и економско питање политизује чиме би се, како је рекао, одвукла пажња Савета безбедности са онога што је он назвао „стварним изворима конфликта“ на разним странама света.

Промотери резолуције Уједињених нација која је климатске промене представила као претњу за међународни мир и стабилност нису ни очекивали њено усвајање, али ће руски вето и кинеску уздржаност покушати да искористе као додатно пропагандно оружје против Москве и Пекинга, каже спољнополитички уредник америчког часописа Хрониклс др Срђа Трифковић.

Вето Русије, Кина била уздржана
Према његовим речима, чињеница да се Кина није изјаснила, а да је Русија ветом зауставила резолуцију којом се захтева укључивање информација о безбедносним импликацијама климатских промена како би Савет безбедности УН могао „да посвети дужну пажњу свим основним узроцима сукоба или увећању ризика“, послужиће њеним иницијаторима као средство да Русију и Кину представе као оне стране које наводно спречавају да се међународна заједница озбиљно ангажује у „борби“ са климатским променама.

Како каже, јасно је да иза предлога чији су подносиоци Нигер и Ирска заправо стоје три западне земље, сталне чланице Савета безбедности Уједињених нација – Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Француска, као и Европска унија која је у СБ УН присутна у позадини.

– Ово је био покушај да се и формално постигне да се западни наратив о климатским променама прихвати као дефинитивна чињеница иако у том наративу има доста, са чисто научног становишта гледано, неизвесности и недоказаних тврдњи. Такође, усвајање ове резолуције довело би до претеране политизације проблема за који је, чак и ако постоји у оном формату и обиму који су спонзори резолуције узимали здраво за готово, врло неизвесно у којој би мери Савет безбедности био право тело да се са њим ухвати укоштац – објашњава Трифковић.

Ми већ сада, додаје наш саговорник, имамо читав низ институција у оквиру Уједињених нација које се баве питањем климатских промена, а као што смо видели на прошломесечном Самиту о климатским променама у Глазгову практично је немогуће избећи политизацију тог проблема.

– Постоји, наиме, знатна склоност код неких западних земаља да наметањем врло стриктних оквира испуштања угљен диоксида спрече експлозивни развој оних земаља које им представљају великог економског такмаца. Ту, пре свега, мислим на Кину, која не би могла да постигне овај темпо развоја у последње четири деценије да се није ослањала на угаљ, једини енергент који не мора да увози – напомиње Трифковић.

Чињеница да је Индија била против, Кина уздржана, а Русија на резолуцију ставила вето говори, сматра Трифковић, да је готово половина човечанства заступљеног на Савету безбедности изразила или одбијање или скепсу према овој резолуцији.

Политизација климатских промена

Очигледно је, истиче Трифковић, да је некоме у интересу да овај западни наратив о узроцима и степену климатских промена третира као датост која више није подложна преиспитивању и да га онда политизује тиме што би се то питање претворило и у могући изговор за интервенцију.

– Највећи емитер тих гасова које западни поборници теорије климатских промена проглашавају за катастрофалне јесте Кина и да је ова резолуција усвојена онда би, теоретски, од Кине могао да се захтева неки врло ригорозни режим ограничавања емитовања таквих гасова под претњом санкција Савета безбедности. То би онда, ионако нестабилној ситуацији у свету, додало још један извор хроничне нестабилности – категоричан је уредник Хрониклса.

У том смислу је, каже, јасна позадина целог наратива и практично „демонизације“ угља, упркос томе што данас постоје технологије које могу да спрече емитовање најштетнијих елемената сагоревања угља.

– Међутим, то више није предмет рационалне дебате и сада имамо „демонизацију“ угља као облик додатног притиска на Кину са циљем спутавања њеног економског раста – категоричан је Срђа Трифковић.

Подсетимо, од генералног секретара УН Антонија Гутереша се тражило такође да безбедносне ризике везане за климу учини „централном компонентом“ стратегије за превенцију сукоба и да извештава о томе како да се реше ризици на конкретним жариштима.

Русија је оценила да је проучавање климе – прерогатив научника, а да би усвајање ове резолуције омогућило да свака држава буде уврштена на дневни ред СБ УН „ако некоме буде неугодна“.