У Руском дому у Београду одржана је 11. новембра трибина „Одјек сирене“ посвећена представљању руског социолошког истраживања о дугорочним последицама НАТО агресије и бомбардовања Југославије 1999. године. У трибини су учествовали др Јекатерина Ентина, директор Центра за Медитеранска истраживања Високе школе за економију (ВШЭ) и руководилац пројекта за истраживање дугорочних последица бомбардовања Југославије, др Никита Бондарјев, виши научни сарадник Института за словенске студије Руске академије наука, Викторија Карслијева, извршни директор Центра за спољнополитичку сарадњу који носи име дипломате Јевгенија Максимовича Примакова, Стефанија Иветић, студент на Националном истраживачком универзитету Висока школа за економију, и Александар Наджаров, аналитичар Центра за Медитеранска истраживања Високе школе за економију. Учесници трибине представљени су као најбољи познаваоци Србије у руској јавности, људи који нас воле, разумеју и баве се нама. Модератор је био др Никола Танасић, филозоф и публициста.

Истраживање групе руских и српских стручњака спроведено је поводом 25. годишњице од почетка НАТО агресије на СРЈ, и имало је за циљ да испита став српског народа према дешавањима у Савезној Републици Југославији 90-тих година прошлог века, економским санкцијама, политичким променама и бомбардовању 1999. На основу мултидисциплинарног истраживања настала је колективна монографија „Дуг одјек 1999.“ („Долгое эхо 1999 года“), на српском, руском и енглеском језику, која је недавно представљена у Москви. Монографија показује да култура неговања сећања на догађаје који су значајни за националну српску, али и светску историју, упркос бројним покушајима да се Србима наметне култура заборава, последњих година расте.

Истраживање је спроведено на релевантном узорку од 1.200 испитаника свих узраста, у облику онлајн анкете, као и 30 интервјуа са сведоцима догађаја из 1999. године. Посебно је интересантно шта о овим питањима мисли млађа популација од 24 до 45 година која је у то време стасавала. Показало се да већина српског друштва не жели да заборави искуство НАТО бомбардовања – њих 52 одсто, а велики део српског друштва, више од 60 одсто, жели да се често и отворено разговара о његовим последицама. Више од 62 одсто испитаника сматра да догађаји из 1999. године нису довољно заступљени у књижевности и у школским програмима из историје у Србији. Огромна већина испитаника, њих око 70 одсто, криви за бомбардовање Европу и САД, а више од 70 одсто Срба сматра да се ЕУ и САД нису искупиле за бомбардовање 1999. године.

Јекатерина Ентина говорила је детаљније о структури и садржају истраживања. Први део је посвећен култури у широком смислу (филмовима, књигама, музици о бомбардовању). Ентина је истакла да су Срби, без обзира на сву пропаганду, притиске и наметање колективне кривице, сачували своје језгро. Последњих година се у јавности тема НАТО бомбардовања, која је некада била табу, све више истражује, а на националном плану оспоравају се западни пропагандни митови. Други део истраживања односи се на привреду. Ентина је навела да је неистина да српска привреда зависи искључиво од Запада. Трећи део је о светским последицама бомбардовања Југославије. За Ентину је тај догађај био преокрет за светску историју као и 1914. година. Срби су и 1999. преокренули светску историју, и није случајно да се ова трибина одржава на датум велике српске победе у Првом светском рату.

Учесници трибине из Русије говорили су и о својим личним, породичним и уопште руским сећањима на период НАТО бомбардовања СРЈ. Никита Бондарјев присетио се опкољавања и гађања амбасаде САД, рекавши да се руска омладина тада освестила и схватила да је јединствена у протесту против америчке политике. Викторија Карслијева је подсетила на чин окретање авиона од стране тадашњег премијера Русије Јевгенија Примакова, који и данас ужива поштовање. То није био хир једног дипломате, већ епски моменат у историји који је изражавао јасну позицију и став Русије да није спремна да води дијалог када НАТО земље желе да бомбардују суверену Југославију. Примаков је заиста био у праву и гледао је даље од осталих, у будућност. Започео је нови правац руске политике који се водио уверењем да свака земља треба да буде равноправна, и да се са Русијом не може тако разговарати и понашати, већ само на основу поштовања, мултиполарности и међународног права. Карслијева је навела да је то био значајан историјски моменат и импулс у односима Србије и Русије. Александар Наджаров је рекао да до почетка рада на истраживању није био свестан колико је искуство НАТО бомбардовања СРЈ усађено у њега лично и у руској свести. Многи Руси су одрасли са страшним осећајем почињене неправде. Наджаров је такође истакао да је тај догађај био значајан за будуће српско-руске односе. Стефанија Иветић, чији је отац Србин а мајка Рускиња, говорила је о узајамном разумевању Русије и Србије које је пратило и у породици, поручивши да је њена мисија да свима говори о НАТО бомбардовању Србије и његовим последицама. При томе, десила се једна страховита замена чињеница, као да је неко хтео читаву српску нацију да убеди „ви сте кривци што смо вас бомбардовали“. Савремене генерације су, међутим, свесне да је то био велики експеримент и страшна неправда. Зато је српски начин размишљања о томе памтити, никако заборавити, а став Срба изражен је поруком „Морамо се уздигнути као феникс из пепела“. Бондарјев, као одличан познавалац српске кинематографије, анализирао је и наше домаће филмове на тему НАТО бомбардовања. Приметио је да је временом у њима почео да доминира самооптужујући и аутошовинистички став, који најбоље изражава изјава Сергеја Трифуновића „Треба нас бомбардовати једном годишње“. Најгори у том погледу је филм „Терет“ Огњена Главонића из 2018. године у којем је јако присутан натовски и антисрпски елемент. Ситуација је почела да се поправља са руско-српским филмом „Балканска међа“ из 2019. године.

На крају овог дела трибине, исказујући у једној реченици основни осећај и смисао истраживања и монографије, Ентина је поручила да је Србија жива, Карслијева да Срби данас на други начин гледају и доживљавају себе, а Бондарев је скренуо пажњу на насловну страну монографије на којој се види оборени амерички стелт бомбардер заривен у српску земљу.

Своје виђење догађаја 1999, у посебном делу програма под називом „Отворени микрофон“ поделила је и млађа генерација. Млади из Србије су активно учествовали у раду на социолошком истраживању, а у Руском дому су говорили Милутин Вукојичић, архитекта, Данило Бећковић, редитељ, Новак Мирковић (Spejs Noksi), репер, Милан Јанковић Чорба, кувар и репер, и Вукашин Милијановић, уредник портала Опсег. Водитељ овог дела трибине био је Бојан Перц са портала Опсег.

Милутин Вукојичић је указао да је бомбардовање прекинуло нашу дотадашњу аутентичну културу, уселили су се конзумеризам, дерегулација тржишта, хаос у уређењу због прекида државотворне мисли, завладала је какофонија различитих укуса и тежњи, и сурови аутошовинизам. Данило Бећковић је из свог стручног угла навео да је филмова о бомбардовању запањујуће мало, и да је већина заборављена (једино је „Небеска удица“ (1999) остала више у сећању). Тендеција у кинематографији је да се бомбардовање не приказује или да се не доживљава озбиљно (већина филмова су комедије). Провејава сугестија да смо ми криви за то што нам се дешава, са карикираним филмским ликовима. По Бећковићу, то је наставак периода СФРЈ у коме се наметала теза о српској кривици, и не чуди да се део естаблишмента СФРЈ уклопио у прозападне структуре. Такав је филм „Терет“, а радикално антисрпски је и „Хитна помоћ“ (2009). Ипак, позитивно је што се у овогодишњим филмовима „Баук“ и „78 дана“ одустаје од карикирања Срба и нема аутоагресије. Новак Мирковић (Spejs Noksi) је истакао да нисмо одговорни за бомбардовање 1999. године, и да такву његову перцепцију нико неће променити ни под каквим притиском. Иако део људи у Србији пати од тога што нисмо довољно колонизовани од стране Запада, наш дух отпора се неће сломити. Милан Јанковић Чорба говорио је о свом пореклу из Гњилана, и да су његови родитељи и даље на Космету. Временом је постао бунтован и кренуо да говори истину, а најбоље песме и стихови настају кад је најтеже. За Јанковића је то жеља да се не заборави наше одрастање, став за истину и боље сутра који ни по коју цену неће променити, јер је то за историју. Вукашин Милијановић подсетио је на суочавање са ставовима о колективној кривици нашег народа током свог одрастања. Читајући релевантну литературу, схватио је, међутим, који став је једино могућ. Указујући на постоколонијалне студије, Милијановић је рекао да нас Запад посматра, попут других народа, држава, култура, цивилизација, као „мањкаву другост“. Са становишта тезе о крају историје и победе западноцентричног либералног капитализма, ми смо у позицији да нам увек нешто фали. Запад нас гледа као апсолутну нулу, отпаднике, део нецивилизованог света. Нпр. новинари Ребека Чемберлен и Дејвид Пауел објавили су 2009. године текст „Српски систем силовања“, везан за дешавања на Космету, а један новинар је добио Пулицерову награду због писања о нашој „мањкавој другости“. Својеремено је у једном марксистичком часопису изашло да су Срби „црнци“ тзв. Новог светског поретка, што је тачно, али су они и почетни делови будућег новог светског поретка. Треба сачувати тежње у српском народу које у себи садрже јунаштво и дух да се приме неправде. На крају је Милијановић говорио о српској хероини Даници Маринковић која је разоткрила западне и албанске пропагандне лажи о случају Рачак, а за коју после 2000. године није показан никакав јавни интерес да јој се помогне у међународној истрази о том случају. Ако се говори о медијском мраку, то је била његова истинска репрезентација.

Припремио: Марио Калик