Да ли унутрашња политичка ривалства у нашој земљи чине немогућим успостављање трајног стратешког братства са великом и све моћнијом, нама увек наклоњеном Русијом?
Потребно је, пре покушаја да се одговори на овако значајно питање, утврдити да ли је нашој земљи уопште потребно било какво стратешко партнерство.То је категорија вишег значаја.
Партнерство подразумева узајаман однос.Један од партнера уграђује своје ресурсе у однос, оне које поседује и које је вољан да подели са својим партнером, док онај други у исти тај партнерски однос уноси оне ресурсе које има и које је спреман да заједнички удружи са својим садругом у одређену сврху. Једноставна релација, рекло би се. Оваквом логиком могло би се рећи да је могуће да један од партнера има и улаже више, док други има мање и мање и улаже. Шта се онда збива? Логика нас тера да помислимо да онај ко више улаже, више се и пита пред трећом страном у пословима који представљају изазов самом партнерству. Поштено и легитимно. Има ли права да се љути и негодује онај који је мање снажан? Нимало, јер снажнији партнер, штитећи свој велики удео у послу штити и удео оног мањег. Где може бити незадовољан мањи улагац? Тамо где је његов интерес слабије заштићен и тамо где је планирани успех скоро на нивоу неуспеха.Ту је незадовољство оправдано, и ревитализација проблематичних места је могућа једино кроз унутарпартнерско сагледавање учињених грешака и у заједничком спровођењу мера и политике да се штета исправи пре или касније.Тако или никако.
Очигледно је да сам овде хтео на један веома једноставан начин изложити своје виђење онога што би се могло назвати савез Србије са одређеном великом силом. У међународним околностима непрестане тензије,преваре и сваковрсног терора, свет функционисе онако како је увек функционисао,силом и лукавством. Политика наше земље углавном је била недоследна, невезана снажним везама за моћне војне и економске субјекте и резултати таквог политичког деловања видљивији су данас више него икада.
У одређивању свог стратешког савезника, Србија мора бити начисто са једним- неутралности нема и никада је није ни било. Оне земље које су, историјски гледано, у појединим периодима европских и светских сукобљавања биле неутралне,биле су то само зато јер су биле потребне као такве и то великим силама. Ми никада нисмо били потребни као неутрални, боље речено неутралност је исувише скупа ствар и увек нагиње на страну онога ко излази као ратни победник. Примери Турске (ИИ св.рат) или Швајцарске најпластичније сведоче о томе. Бити у њиховој позицији је нешто што подразумева деценије и векове старања о себи на начин још увек непознат нашем политичком уму. Дакле, неутралност за нас не постоји у овом моменту.
Ако је неутралност као опција немогућа, морамо се као народ определити за једну од две постојеце опције. Једна је НАТО и ЕУ, док је друга Русија.
ЕУ и НАТО сачињавају моћан војни, економски и политички блок предвођен САД, В. Британијом, Немацком, Италијом, Француском и Шпанијом. Велики број европских народа придружио се оваквом концепту савезништва укључујуци Пољаке, Холанђане, Бугаре, Хрвате, Мађаре, Грке, Турке и многе друге. Од ваневропских држава довољно је поменути Аустралију, Канаду и Јапан као земље привредно, финансијски и у сваком логистичком смислу инкорпориране у овај западни блок.
Русија, са друге стране, окупља око себе државе које су настале распадом СССР и веже их у јединствен економски, војни, културни и политички простор. У Заједници независних држава налазе се Белорусија, Молдавија, Јерменија, Азербејџан, Казахстан, Киргистан, Таџикистан, те Узбекистан и Туркменистан. Процес формирања Евроазијске уније је при крају, чиме би Русија, Белорусија, Казахстан и Украјина парирале ЕУ и САД на пољу финансија, трговине и услуга. Изградња јединственог економског тржиста Русије, Белорусије и Казахстана такође је при завршетку, те укрупњавање економских целина од Атлантика до Тихог океана није акт сукоба између два блока, већ сарадње у краткорочном смислу готово сигурно.
Сагледавањем перспектива у смислу градње савезничког, партнерског па и заштитничког односа повољног по Србију треба мислити о следећем:
– онај савез којем се будемо прикључили, определиће судбину нашег народа у дугом временском периоду у будућности, исправке неће бити могуће
-време које је потребно да партнерство почне да функционисе и обезбеди заштиту наших интереса важан је фактор одлучивања коме ћемо се приклонити, време се не може никада надокнадити
-детаљна процена свих, како повољности, тако и неугодности које партнерство даје и тражи, исправке касније неће бити могуће ни у ком случају
Историјско упоређивање
У историјском погледу, било би занимљиво и поучно истражити положај Србије, њено деловање и резултате српског политичког маневрисања у неколико важних догађаја:
-Кримски рат 1853-1856 (неучешће Србије у рату)
-Балкански ратови 1912-13 (напуштање албанске обале и сукоб са Бугарском)
-Стварање Југославије 1918 (Октобарска револуција)
-Против-совјетска политика Југославије до 1941 (слом у II св.рату);
-Резолуција Информбироа 1948 (одбијање стварања балканског савеза Бугарска- Југославија- Албанија)
-Балкански ратови 1991-1999 (заобилазење Русије)
Савезништва која су српске политичке елите у новијој историји градиле била су првенствено наслоњена на Француску и В. Британију и то највише у периодима владавине династије Карађорђевић. У периоду после II св. рата овакав политички курс је настављен Брозовим напуштањем зоне руско-совјетског утицаја и неприметном приклањања Западу.
-Случај Милована Ђиласа (антиципација прозападног курса српске савремене политике, без ослона на Русију);
Резултати политике Србије од Букурештанског уговора и Акерманске конвенције па до Дејтонског и Кумановског споразума, представљају рељефно јасан пример националног успеха или неуспеха;
Рајт Милс је записао:”Кад човек који се бори и умире доноси и одлуку да се бори у светлости сопствених идеала, ратови могу бити херојски. А када то није случај,они су само трагични!”
Цивилизацијско разматрање
Има ли мислећег човека у нашој земљи и у свету да није чуо или да није читао Достојевског? Руска књижевност изродила је Тургењева, Чехова, Толстоја, Еренбурга, Јесењина, Мајаковског, Солзењицина и многе друге. Има ли се слуха за Рубљова, Бердјајева, Ајвазинског, Рјепина, Кандинског? Ко има Невског, Кутузова, Суворова, Волоколамски друм, Зукова, Рокосовског, Гагарина, ко на свету има Стаљинград или ишта слично том граду хероју? Руска математика, руски шах, руска школа бокса, свемирски програм, наоружање, песма хорова, Козачки пукови, реке, тајге, мора и људи, није ли то скривено од нас?
Онолико колико се од нас тражи у избору, нека нам се да приближно и у понуди; тема за радио емисију
Оно сто је Русија у великом, то је Србија у малом. Ми изоловани на Балкану, они изоловани у свету- само наизглед. Нека они дају онолико колико треба, ми ћемо дати онолико колико мора!
Миша Вацић
