РУСИЈА и Украјина са правом и даље привлаче огромну пажњу светске јавности, збивања из тих држава се прате из минута у минут, уживо, а најновије вести везане за рат који је у току – долазе из сфере спорта и тичу се велике непријатности коју је доживела руска спортисткиња.
Виталија Дјаченко је током досадашње каријере у „белом спорту“ најбољи пласман остварила када је била 71. на ВТА листи. Иако је у завршној фази каријере, ова 32-годишњакиња (коју због атрактивних фотографија прати преко 71.000 људи на Инстаграму), и даље воли тенис као када је почињала да га игра. А толико га је волела као млада да је чак и после двогодишње паузе због тешке повреде рамена, од 14. до 16. године живота, наставила да га игра тако што је малтене почела „испочетка“ да га тренинра пред пунолетство.
Од титула, није освајала много у најјачој конкуренцији. У ВТА – само једну, и то у дублу, а играла је и шест финала. Мада, не мери се љубав према спорту само пехарима. Њена прича, коју је открила данас, довољно сведочи о томе кроз шта мора да пролази – само да би се бавила оним што јесте.
„Новости“ вам преносе у целости обраћање Виталије Дјаченко светској јавности поводом ситуације која ју је задесила:
„Да ли ово стварно помаже да се поправи ситуација поводом мира?
Данас ми од стране пољске авио-компаније није одобрено да кренем авионом на турнир на Корзици, летом од Каира, преко Варшаве, до Нице, јер имам руски пасош. Правила те авио-компаније су одједном таква да њом не може да се превози било ко ко је Рус!
А ето, имам уз себе и писма подршке Женске тениске асоцијације (ВТА) и Међународне тениске федерације (ИТФ), али у модерном тенису то изгледа ништа не значи када се ради о реалном животу.
Уз то, имам и писмо мог оца, који је рођен у Украјини, а ради за Уједињене Нације. У том писму се наводи да ја јесам његова ћерка (авио-компаније имају правило да дозвољавају летове члановима породица оних особа које поседују дипломатске пасоше), али све авио-компаније одједном одбијају та документа због земље у којој сте рођени.
Као резултат тога, заглављена сам 18 сати на аеродрому у Каиру, спавам на клупама, немам приступ храни и није ми дозвољено да напустим аеродром!
Као руска држављанка, добијам само 14-дневну (!) визу, а обично сам као спортисткиња добијала оне које трају две или три године. На све то, ова виза мора да се вади преко Шпаније јер је она једина земља која ту визу уопште и хоће да да. Дакле, сам лет мора да буде кроз Шпанију, јер ме друге државе, попут оне у коју сам се упутила на турнир, не би уопште пустиле код њих ако лет није кроз Шпанију. У реалности, то значи да морам да обавим четири лета, уместо два!
За крај ове приче: спавала сам на аеродрому, била третирана као грађанин трећег реда, потрошила неколико хиљада евра и сада не постоји могућност да стигнем на турнир јер авио-компаније неће да превозе Русе, а и постоји граниченост визе. Наравно, морала сам да се повучем с надметања и једина опција ми је да се вратим кући и пропустим још један турнир због ове ситуације.
Као професионални спортиста, који наступа без заставе и не представља ни једну земљу, како неко ко само жели да настави да живи и да се бави позивом који сам волела целог живота, питам се да ли је ово фер према спортистима који немају никакве везе ни са једним детаљем ове несрећне ситуације?
Надам се да ћу се ослободити политике, расизма и нацизма. Молим вас, само мир и чисто небо!“, закључила је Дјаченкова.