Лажне вести, у које сви воле да верују, у кипући лонац актуелне русофобије, што поприма размере сличне хистерије напредног Запада која је резултовала бомбардовањем бивше Југославије, додају нове лажи и подметања. Ретки разумни гласови са Запада тврде да актуелни талас русофобије има најдеструктивнији потенцијал досад и да је далеко опаснији од Хладног рата који је у неколико наврата довео свет на ивицу нуклеарног хаоса.
У свету у коме и они који не знају енглески сасвим природно прихватају свуда применљиви и присутни енглески израз – „фејкњуз“ (лажне вести) – подразумевајуће би било и логично да су све вести лажне и да су зато, орвелијански, радо прихваћене. Посебно они који их протурају неће негирати њихову „веродостојност“. Психолошким насиљем које се непрестано врши над корисницима тих вести они који знају да су изложени лажима с временом почињу да их прихватају као истините. То је добро смишљена и данас упорно и систематски примењивана стратегија од стране такозваних масовних медија. Производња таквих вести је практично угушила све оно што се некада подразумевало под објективним обавештавањем и поштеним новинарским радом. „Фејкњуз“ стратегија је постала системска полуга разних политичких акција. А на највишем нивоу и кључни део политичког деловања. Чак је и нека врста ратног средства. Током Хладног рата између Истока и Запада, односно Совјетског Савеза и Сједињених Држава, а који се сада тако сетно и истовремено агресивно обнавља у промотивном сектору забавне индустрије (вишегодишње успешна серија „Американци“ је најбољи пример неговања хладноратовске атмосфере и свакако није једина) постављени су темељи за очигледно вечно позиционирани антагонизам између ова два пола демократије и слободе. А да би та платформа плутала на узбурканом океану препуном опаких звери које би да прождеру предивни савршени слободни свет Запада, морао је да буде измишљен најстрашнији баук од свих и константно највећа претња за све. Та позиција узвишеног негативца припала је Русији. На изградњу страствене русофобије која је као вечног антагонисту у први план постављала Русију радило се свим силама и средствима деценијама.
Изузетан допринос је у том смислу дала забавна индустрија и то и даље чини. Већ је најкомерцијалнији серијал свих времена, о авантурама енглеског агента Џејмса Бонда, учинио толико да се у свести човечанства инсталира русофобија као легитиман начин размишљања, односно негативног прихватања ове земље и свега што она у историји представља, да је немали труд западних обавештајних служби у истом смеру био скоро инфериоран. И док је током те прве хладноратовске ере Русија представљана као претња слободном демократском свету, јер је својим најпре уређењем и супротстављеним политичким избором то по дефиницији морала да буде, тешко је објаснити једнако интензивну актуелну русофобију западног света у времену када и садашња Русија по свему припада истом том свету, све до свог демократског и капиталистичког опредељења, па чак и значајног прихватања глобализма као доминантног устројства цивилизације. Данас, дакле, не би требало да има разумних аргумената за антагонизам и за постојање руско-западног дељења на протагонисте и антагонисте. А управо је та подела у толикој мери присутна да је повремено интензивнија него што је била икада раније. И што је најгоре, и даље је системска, политичка, стратегијски опредељена у читавој структури не само политичке већ и информативно-забавне индустрије.
Нови хладни рат је далеко опаснији
Стивен Коен, пензионисани професор руских политичких студија на Њујоршком универзитету и Принстону, последњих година се истиче радовима на тему тзв. другог, текућег, периода хладног рата између Запада и Русије. Периода који је у пуном замаху и све је снажнијег интензитета од како је демонизовани Владимир Путин на власти у Русији и од када му је противник у Белој кући Доналд Трамп. По тврдњи овог професора и његових сарадника, овај хладни рат је далеко опаснији него што је био претходни. Када се зна да је претходни у више наврата доводио свет на ивицу атомског истребљења, професорова тврдња делује прилично мрачно, чак и апокалиптично. Текући медијски рат против Русије, низања наводно доказаних (фејкњуз аргументима, наравно) скандала који су скувани и сервирани од стране Кремља, све са ескалацијом претњи санкцијама Русији, доказ су да професор зна шта говори. Уосталом, ево неколико његових опаски које сасвим добро илуструју системско неговање русофобије од стране западних медија. Од, рецимо, последњих избора које је Путин добио са скоро осамдесет посто гласача на својој страни, а на шта су западни медији хорски реаговали без увијања и лепих речи, а што им је уобичајени начин опхођења према доказаним непријатељима демократије, отворено етикетирајући руске изборе као превару и фарсу, тј. још једну намештаљку диктатора Путина. Амерички медији отишли су најдаље, усудивши се да руске гласаче на страни Путина назову руљом! Од стране америчког естаблишмента и челника ЦИА стигле су још теже речи, заправо смишљено темпирани нови талас антируске хистерије, речи које су ишле толико далеко да су руски народ назвали генетски кодираним колаборантима, масом која тражи да буде потлачена. Свакако да се и овом приликом огласио познат по својој мржњи према свему руском чувени сенатор Џон Макен – поновио је своју паушалну етикету о Русији коју је опет јавно, у медијима, без икаквог страха од последица, намерно увредљиво назвао „бензинском пумпом која се претвара да је држава“!
Да се не усудимо да баш кажемо угледни, али свакако доминантно присутни „Вашингтон пост“ напао је Русију тврдећи да је у тој земљи злочин веровање у Бога!? У време скандала, такође добрим делом припремљеног и диригованог са Запада, оног с допинговањем спортиста, новинар спортске рубрике ових новина искористио је почетак ловне сезоне на све руско изјавивши да је руска нација срамотна. Ни „Њујорк тајмс“ није остао дужан. Они су из пера наводног руског експерта својим и читаоцима читавог напредног света открили велику истину – да је „Путинова Русија“ сила која се налази у позицији потпуне конфронтације према Западу и која има другачију, мрачну, визију глобалне политике одлучне да зарад сопствених потреба и користи увек крши све норме демократског света! Новој обилној медијској инфузији русофобије придружио се и часопис „Ролингстоун“, увек вољан да се докаже као наводни бастион слободоумног политичког резоновања, а не само као промотор музичких вредности слободарског Запада, објавивши на својим странама, такође, разуме се, од стручњака за Русију, да је ова земља нека врста лажне демократске творевине у којој не постоји никакво цивилно друштво јер је и оно, као и све друго у тој држави, под контролом Путина. У својој студији нове русофобије која се генерише у западним медијима професор Коен је забележио и овакве наслове, односно етикете: „Русија је највећи светски проблем“, „Третирајте Русију као терористичку земљу јер то она јесте!“, „Русија је гангстерски рај!“, „Русија никада неће бити нормална земља!“… За чувени светионик демократије „Си-Ен-Ен“, Русија је ајкула, а могло се чути пред камерама америчке телевизије и мишљење једног харвардског интелектуалца који је изјавио да је сурова стварност Америке што не може да једноставно убије то копиле (Русију), а да истовремено не изврши самоубиство!
Демонизација без преседана
Поруке су од Русије престрављеном становништву да је то земља с народом који обожава да за владаре има тиране (Путин је, разуме се, изједначен са Стаљином), да су Руси генетски кодификовани као слуге таквих вођа, да су огрезли у зло, пороке и безбожништво, да су примитивни, насилни и потпуно ирационални. У стриповима за децу Русија је представљена као крволочни медвед који напада и прождире све и свакога на кога наиђе, у филмовима су као држава увек неразумна претња за смак света, а појединачно Руси су готово стопроцентно примитивни гангстери, крајње насилни и несхватљиво ирационални. Разлоге, порекло и циљеве ове никада демонтиране русофобије која доминира америчким медијима, званичном и незваничном политиком, као и кроз скоро читав век филмске индустрије никада неизмењени став да су Руси момци са црним шеширом, зли, подли и погани, на свако зло спремни, истраживали су бројни аутори са обе стране гвоздене завесе. Ги Метан, један од најсвежијих трагалаца за узроцима русофобије у Америци, у свом делу „Стварање русофобије“ одлази чак и до царске Русије нижући негативне факторе који су се на америчкој страни множили против Русије до данас: утицај свеприсутних антируских лобија у америчком естаблишменту, а изостанак проруских; потреба за „квалитетним“ непријатељем војноиндустријског комплекса у Америци који је баш у Русији пронашао најбољег и најпрофитабилнијег негативца; историјске околности које су ишле наруку неговању руско-америчког антагонизма; значајан допринос том антагонизму од стране велике руске дијаспоре… Иако су сви ови чиниоци присутни у ткиву актуелне русофобије, за професора Коена нова русофобична политика Америке и Запада има потпору најпре у демонизацији председника Путина која нема преседана у читавој историји америчких медија и званичне политике. Демонизацији која је отишла и корак даље јер је негативну, ђаволску етикету, прилепила не само омраженом лидеру већ читавој руској нацији! Нема сумње да овај хладни рат тако постаје незаустављиво врелији, те опаснији него што је био претходни. Опаснији јер овога пута делује да нема ко да га заустави када, а што сигурно хоће, опет дође до ивице уништења цивилизације. Потпуно је очигледно да медији, интелектуална, политичка, па и елита забавне индустрије, иницирањем и неговањем све прљавијих антируских кампања иду тим правцем, чак и упркос томе што су оне истовремено и аутодеструктивне. Да се послужимо колоритним речником гореспомињаног харвардског интелектуалца, сва је прилика да ће ово (руско) копиле неко ускоро пожелети да уништи, па макар притом убио и себе и све нас успут!
Владислав Панов
Извор: pecat.co.rs / novosti.rs
