Првог септембра ове године свет ће обележити тужан датум, 80 година од дана почетка Другог светског рата, најкрвавијег у историји човечанства. У Русији не постоји породица коју није дотакла ова колосална трагедија. Совјетски Савез положио је 27 милиона живота.
Данас се сећамо догађаја који су постали пролог за Други светски рат, схватајући да без разумевања историје није могуће градити садашњост. Време неумитно пролази, очевидаца те епохе све је мање. Ипак, о сложености предратне ситуације, као и о истинитим поводима за рат непобитно сведоче архивска документа.
Из историје није могуће избрисати попустљивост западних држава према реконструкцији војне моћи Рајха, њихову профашистичку неутралност у Шпанији и суздржаност о питању аншлуса Аустрије од стране нациста – такозвану политику „умиривања“ и „повлађивања“, а у ствари политику циничног споразумевања са нацистичком Немачком како би њене агресивне тежње биле преусмерене ка Истоку. Алтернатива „повлађивању“ тих година могао је да постане систем колективне безбедности за који се доследно залагао СССР. Године 1935. совјетска влада потписала је уговоре о узајамној помоћи с Француском и Чехословачком који је требало да постану окосница таквог система.
У изјави Народног комесаријата иностраних послова СССР-а од 17. марта 1938. године, која је ускоро након аншлуса Аустрије била упућена Лондону, Паризу, Вашингтону и Прагу, наводи се: „Сутра већ може бити касно, али данас време за то још није прошло, да све државе, нарочито велесиле, заузму чврст, недвосмислен став поводом проблема колективног спасавања света“. Међутим, позив Москве је остао без одговора.
Сраман Минхенски споразум западних држава с Хитлером и Мусолинијем 29-30. септембра 1938. године о предаји Судетске области Чехословачке Немачкој постао је врхунац политике „повлађивања“, означио је капитулацију западних земаља пред нацистичком Немачком и фашистичком Италијом. У парчању Чехословачке, не пропустивши прилику, учествовале су и Пољска, која је приграбила Тешинску област, и Мађарска, која је присвојила део Јужне Словачке. Ускоро, након Минхена, Велика Британија и Француска су с Хитлером потписале декларације о ненападању. Перспектива стварања јединственог антисовјетског фронта изазивала је у Москви све већу забринутост.
Окупација Чехословачке од стране хитлероваца уследила је 15. марта 1939. године. Територија те земље постала је база за продор ка Истоку. План операције „Вајс“ – упада у Пољску 1. септембра 1939. године – Хитлер је најавио 11. априла 1939. Рат у Европи је постао неизбежан.
СССР је, ипак, и даље инсистирао на обједињавању напора европских земаља ради очувања мира, иступивши 17. априла 1939. с предлогом да се с Великом Британијом и Француском склопи тространи уговор о узајамној помоћи. У Москви су при томе сматрали да ће договори с Лондоном и Паризом бити пуноважни само уколико се њима придружи Варшава. Али антируски расположени владајући кругови Пољске били су убеђени да ће им Велика Британија и Француска пружити подршку и без Москве. Током тростране размене мишљења испоставило се да Енглезима и Французима није одговарао совјетски нацрт уговора који је предвиђао хитну војну помоћ у случају агресије. Лондон и Париз су намерно одуговлачили преговоре, настојали да сведу сопствене обавезе на минимум, играли двоструку игру – преко обавештајних служби Москва је добијала информације о тајним енглеско-немачким контактима.
Коначно, у августу 1939. године Велика Британија и Француска, као учеснике у припреми војне конвенције, упутиле су у Москву делегације које чак нису имале неопходна овлашћења, док је Совјетски Савез заступало највише руководство оружаних снага са народним комесаром одбране на челу. Преговори су губили сваки смисао.
Почетком августа 1939. године, с обзиром на такве околности, Совјетски Савез је пристао на преговоре с Немачком. Совјетско руководство је при томе било информисано о плановима агресора. На пример, обавештајна служба је известила Москву о следећим Гебелсовим речима: „Сада користимо Русе за магловити савез. А у ствари како би нам помогли да победимо Француску и Енглеску, како бисмо се разместили свугде где наш Главни штаб сматра да ће бити неопходно, а и како бисмо се коначно обрачунали с Русијом“.
Заправо је Трећи рајх покренуо иницијативу да се 23. августа 1939. закључи Уговор о ненападању и тајни додатни протокол о разграничењу утицајних сфера. Совјетска страна била је приморана да донесе тешку одлуку. Одлука је донета у најкраћем року, када су постали очигледни, с једне стране, неминовност рата с Хитлером, и с друге, бесплодност тространих преговора и реална могућност зближавања Велике Британије и Француске с Немачком. Своју улогу одиграо је и оружани конфликт с Јапанцима на Халкин Голу, ратовање на два фронта се није чинило могућим.
У зору 1. септембра 1939. године војска нацистичке Немачке упала је у Пољску. Слутње Москве су се обистиниле: Лондон и Париз су препустили Пољаке судбини и, не губећи наду у конфронтацију Немачке и СССР званично објавивши рат Немачкој, нису журили да ступе с њом у прави оружани сукоб, што је значајно олакшало даљу хитлеровску експанзију.
Већ по завршетку евакуисања централне владе Пољске Републике, Црвена армија је 17. септембра 1939. ступила на територију Пољске, фактички Западне Белорусије и Западне Украјине, уз директиву да се не лати оружја док пољске јединице саме не почну борбена дејства. Крајем септембра 1939. британски политичар Дејвид Лојд Џордш наглашава: „СССР је заузео територије које је Пољска својом снагом освојила после Првог светског рата… Било би злочиначко лудило ставити у исти ред руско и немачко кретање“.
Ни Лондон, нити Париз нису оценили акције СССР као „агресију“. За Хитлера који је изградио државну идеологију на човекомрзачким принципима расне супериорности, и планирао масовно уништавање читавих народа – Јевреја, Рома, Словена – совјетски интернационализам по дефиницији је био заклети непријатељ.
Совјетски Савез је 22. јуна 1941. године постао следећа жртва агресије најмоћније, најорганизованије ратне машинерије тог доба. Ипак, совјетски народ се није повукао. По цену најтежих, ненадокнадивих губитака СССР је дао одлучујући допринос слому хитлеровске Немачке, заједно са савезницима ослободио Европу од страхота нацизма и спасио европске народе од ропства и истребљења.
Нирнбершки трибунал, чије пресуде су постале неодвојиви део међународног права, једнозначно је одредио ко је био на страни добра, а ко је био на страни зла. Други светски рат је показао колико су опасне последице злочиначких покушаја постизања потпуне светске доминације, игнорисања неопходности формирања простора једнаке и недељиве безбедности. Тријумфална победа савезника поставила је темеље светског поретка на начелима колективне безбедности и међународне сарадње.
Наша дужност је да чувамо света сећања на жртве нацизма, беспримерно јунаштво војника који су се борили ради наше слободе, братство антихитлеровске коалиције. Нека та историјска искуства постану основ за јачање међусобног поверења и разумевања, развој свестране сарадње суверених држава у интересу мира наше генерације и оних наредних.
Пред нама су свечани датуми – 75 година од ослобођења Београда 20. октобра 2019. године и 75 година Велике Победе 9. маја 2020. године. Драго нам је што их дочекујемо заједно са Србијом.
Александар Боцан-Харченко, амбасадор Русије у Србији
