На прве најаве власти о могућности одржавања ванредних парламентарних избора део мојих колега из опозиције одговорио је најавом да ће те евентуалне изборе бојкотовати. Не могу да се отмем утиску да су тим најавама упућене међусобне претње због којих једино непријатељи Србије могу да трљају руке. Није тешко замислити сценарио да се негде у марту 2019. године одрже ванредни парламентарни избори које ће слично као 1997. године део опозиције бојкотовати. Такви избори би били идеални за НАТО који би тада добио најшири могући маневарски простор за политичко мешетарење у Србији. Тако би уколико буду незадовољни завршницом преговора око Космета могли да Србију окарактеришу као државу без пуног демократског капацитета и сходно томе да нас поново искључе из процеса одлучивања о сопственој судбини чиме би нас гурнули у дубоку унутрашњу политичку кризу. И да се разумемо ту проценти изашлих на изборе и изборни резултати не морају значити ништа јер на примеру Македоније можемо јасно видети да за НАТО то уопште није важно. „Македонски рецепет“ дакле врло лако може бити преписан и за српску политичку сцену, а то у крајњем значи да би о најважнијим питањима у држави одлучивале две трећине (стотину шездесет и шест) анонимних посланика у скупштини које би разне интересне групе ловиле ласом и довлачиле да изгласавају документе којима се рецимо даје право да тзв. Република Косово добије чланство у УН.
Да будемо начисто, ми Слободари и ја лично не бежимо од било ког легитимног начина политичке борбе, а свакако да су и ванредни избори и бојкот у потпуности легитимни. Међутим имајући у виду сву деликатност момента у којем се налазимо сматрамо да је пре свега потребно покушати затворити унутрашње фронтове и постићи договор око кључних изазова пред којима се налазимо као народ и држава. Веома је лоше што власт на сваки начин гледа да одржи стање у којем у сваком моменту има апсолутну моћ без жеље да дели одговорност, док са друге стране део опозиције жарко жели да власт повуче неки лош потез па макар тај потез био и на штету народа и државе јер само на тај начин виде шансу да дођу на власт по оној матрици „што горе то боље“. Обе логике су лоше јер из њих не произилази друштвена стабилност, чак напротив обе логике представљају погодно тле за међународне мешетаре.
Из тог разлога ванредни парламентарни избори могу имати смисла само као средство за учвршћивање претходно постигнутог унутрашњег договора и народна верификација на тај начин исказане политичке зрелости и спремности за успостављање идејног и институционалног политичког плурализма. У сваком другом сценарију расте ризик од страног мешања и могућности да се преко тога још додатно ограничи суверенитет Србије.
Одговорност је наравно највише на самој власти јер што би народ рекао код њих је и нож и погача. Али и сви ми други који смо опозиција морамо имати свест о нашој улози и одговорности што већ само по себи поставља императив трезвености и спремности на компромис и конструктивност. Време које је пред нама биће време у којој ће се одговорност за народ и државу морати поделити између свих одговорних чинилаца јер ће се само тако моћи функционисати у мултиполарном свету који се назире. Унутрашњи договор и политички плурализам су предуслови за било какву могућност остварења националног интереса и баш зато ми на томе толико инсистирамо.
Слобода је избор!
Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет
Објављено у Недељнику Афера.
