Српско племе Мијаци у данашњој северо-западној БЈР Македонији је српска етничка група која се дуго опирала бугаризацији и комунистичкој македонизацији. Организовани су по систему племена и братстава слично племенима у Херцеговини, Приморју, Старој Црној Гори, Брдима, Метохији и Рашкој. Имају доста сличности и са Србима са друге стране Шар планине у метохијској Сиринићкој Жупи око Штрпца и Брезовице. Највећа насеља су Лазаропоље, Гари, Битуше, Селце, Осој и Сушица. Међутим, данас се међу Мијацима само мањина још увек изјашњава као Срби, већина су Македонци, док оних који држе да су Бугари практично не постоје.
Још је Јован Цвијић писао о Мијацима као српском племену која је опстало на планинама данашње западне БЈР Македоније бавећи се сточарством, дуборезом, фрескописом итд. Задржали су јединствене обичаје и дијалекат који потичу још из Немањићког периода. Цвијић је писао да је од Мијака слушао о Косовском завету и њиховом историјском сећању. Међу Мијацима је и даље живо сећање на „цара“ Лазара, говори се о „Службама“ (Славама) и још се певају песме у којима се слави ово доба српске историје. Мијаци причају да је њихов војвода Дамјан 1389. са својом војском пошао у бој на Косово са јужне стране и иза леђа Турака се прикључио саставу српске војске под командом кнеза Лазара. Међу Мијацима постоји и живо сећање о зидању српског манастира Хиландара на Светој Гори за кога тврде да су га они изградили. Гаје посебно сећање о Краљевићу Марку, за кога кажу да је родом „од Леген-град“ чије се рушевине налазе изнад торбешког села Присојнице.
Свака мијачка породица гаји јединствен српски обичај Крсну Славу тј. „Службу“, а средиште духовног живота је манастир Св. Јована Бигорског који потиче још из 11. века. Цвијић је писао да све што постоји у том манастиру је у националном смислу везано за српску историју. Манастир Св. Јована Бигорског поседује веома стари поменик у коме је записана историја самог манастира и у којој се помињу само српски владари из лозе Немањића и српски архиепископи. Исто тако манастирски живопис на спољашњим зидовима осликан је у потпуности српским владарима све до Косовске битке. Те фреске је радио фрескописац из Лазаропоља.
Уз то, историја манастира Св. Јована Бигорског, као и самих Мијака, одише вечитом борбом за своју слободу и самосталност од Турака и Бугара. Од почетка су гајили отпор према бугарској егзархији и њеним покушајима наметања црквеног живота и успели су да сачувају све српске старине којих је било у њиховом средишњем манастиру и њиховој територији.
Извор: Историја Срба
