Мариника Тепић је већ годинама позната по томе да користи свој посланички имунитет као штит за пласирање лажи и манипулација, које затим прозападни медији некритички преузимају и шире. Док на сва уста говори о „истини и правди“, у пракси конструише догађаје који се никада нису десили, повезује људе који немају никакве везе једни са другима и меша се у рад институција на које нема никакво право да утиче. Последњи случај у низу је њено непрекидно опструисање истраге о трагедији са надстрешницом, где је наметнула себе као неког ко има овлашћења да издаје наређења Републичком тужилаштву.
Од почетка истраге Тепићева својим изјавама отежава рад надлежних, правећи атмосферу политичког притиска која ће у будућности послужити осумњиченима као основ за евентуално поништавање поступка. Док с једне стране прозива власт због наводног несавесног рада, с друге стране систематски опструише процесе, као да јој није у интересу да се истина заиста открије. Интересантно је да је на почетку случаја упирала прстом у једног од главних осумњичених, а сада га више уопште не помиње. Да ли је разлог у њиховим заједничким пријатељима? Да ли је цела ова драма у ствари покушај да се унапред обезбеде механизми за ослобађање одговорних?
Није тајна да је британска амбасада годинама имала утицај на људе из власти, укључујући и Горана Весића, а познато је да се Тепићева није либила сарадње са тим истим структурама. Да ли је њена хајка на институције заправо покушај да се прави кривци заштите, а истрага унапред компромитује?
Истовремено, док је месецима нападала тужиоца Ненада Стефановића, оптужујући га за све и свашта, истовремено је бранила Загорку Доловац, која је годинама ћутала док су афере харале Србијом. Сада, када су покренуте акције против корупције, Тепићева поново напада институције, покушавајући да се обрачуна са тужилаштвом које је коначно почело да ради свој посао. Уместо да поздрави борбу против криминала, она је приказује као политичку хајку, свесно прикривајући чињеницу да је управо Стефановић тај који је покренуо процес, док је Доловац годинама служила као симбол ћутања и правосудне блокаде.
Они који годинама познају начин њеног деловања знају да се све што ради ослања на једну тактику – прављење хаоса, уношење конфузије, манипулација и на крају – избегавање одговорности. Али овај пут је отишла корак даље, стављајући се у улогу надређеног институцијама које немају никакве обавезе да слушају њене политичке памфлете. Када би све ово што ради заиста имало за циљ борбу за правду, не би својим деловањем угрожавала истрагу, већ би пустила институције да раде свој посао. Уместо тога, њена улога у овој афери изгледа све сумњивије, а мотиви све јаснији.
Софија Марић / Васељенска