СРПСКИ ЈУНАК БЕЗ СТРАХА И МАНЕ
За све оне што врте у круг ону нетачну и нечасну причу да су данашње генерације тобож кукавичке и бескарактерне, постављам ову животну причу о једном непознатом, истинском хероју управо овог српског покољења.
Милодраг Станојевић је контра-пример свим клеветама.
Рођен у Аустрији, где је живео до поласка у школу (у мученичком Поткозарју), наш Мићо је не само добро научио матерњи језик, већ је прихватио и српску јуначку традицију, опевану у нашим народним епским песмама.
Примери косовских јунака, српских хајдука и устаника постали су саставни део његовог бића и унутрашњег става према животу.
Научио је Милодраг да живот без части не вреди баш ништа, а да је највиша дужност и највећа срећа у животу једног Србина – борити се (и жртвовати ако треба) за свој народ и своју Отаџбину.
И то је на делу и показао.
Остало је забележено како је сам самцијат истрчао на пут пред непријатељску хрватску колону и заробио два тенка и оклопно возило, као и све њихове војнике са комплетним наоружањем.
Било је то 1991. године, иста оне која је уписана на скромни камени споменик као датум његове смрти.
Пре почетка рата у његовом крају (а то је Република Српска), он се, као регрут тадашње наше војске, јуначки борио и погинуо у сународничком, крајишком отпору усташко-хрватским сецесионистима и њиховом терору над Србима.
У рату је, својим херојством и вештином рођеног борца, добио официрски чин и чету под његовом командом, у 43. приједорској бригади.
Као потпоручник је и отишао у вечност и незаборав.
Погинуо је на извиђачким задатку, као и увек – испред својих војника.
Било је то двадесет трећег новембра, у селу Корите код Пакраца.
Мићо је тада имао само двадесет једну годину.
Након смрти свог командира, његови борци су кренули у незадржив јуриш и просто самлели много бројније „зенге“ (припаднике злогласног хрватског „Збора народне гарде“), ослободивши окупирано српско село.
Било је то за њиховог Милодрага, као доказ њихове дубоке везаности и делима заслуженог поштовања према једном таквом јунаку.
Овакви примери не смеју да буду заборављени и склоњени из наше свести и памћења. Јер се само памћењем и прослављањем својих јунака можемо одупрети општој малодушности и ужасном пориву за самопорицањем.
А Милодраг је по свему био раван Синђелићевим, хајдук-Вељковим и Танкосићевим саборцима. Најбољи од најбољих, неустрашив и без икаквог страха од смрти.
Прави српски витез челичног погледа и огњеног срца.
Наш понос и живи доказ да се у српском народу још увек рађају јунаци.
