САМО ЈЕ БАДЊАК ИЗВОРНО СРПСКИ: Кићење јелке обичај који се појавио у Немачкој, Срби почели да га прихватају половином 19. века

БАДЊАК и окићена јелка симбол су божићних и новогодишњих празника, од којих је први стари обичај нашег народа, док су кићење јелке Срби “увезли из иностранства” у 19. веку, а у потпуности га прихватили после Другог светског рата.

Историја божићне јелке сеже све до симболичне употребе зимзеленог дрвећа у древном Египту и Риму, али је код Срба традиција да се уноси бадњак у кућу на Бадње вече.

– Реч је о веровању да, када је најкраћи дан у години, треба да се запали ватра и да та ватра осветљава почетак Нове године, односно да се њоме помаже Сунцу, које је тада најслабије – каже за Тан‌југ директор Етнографског музеја у Београду етнолог Тијана Чолак-Антић Поповић.

Нови обичаји усвајају се, како додаје, након што је Србија развила контакте са Европом половином 19. века.

– Наши људи ишли су на школовање у иностранство. Свака имућнија породица слала је по једно дете, и то оно најбистрије. Мушкарци су се школовали и често се женили, па су странкиње долазиле у Србију. Девојке су ишле у заводе, који су били интернати за женску децу. И онда су, враћајући се у земљу, доносили све те новотарије, као што је и кићење божићне јелке – каже Чолак-Антић Поповић.

До најинтензивнијег преласка на новогодишњу јелку и напуштања традиције бадњака дошло је након Другог светског рата, односно након “раскида са религијом”.

– Јелка није деловала као религијско празновање Божића и Нове године, у односу на бадњак који је био православни. Ускрс, такође, тад престаје да се слави, а обележавање почетка бујања вегетације преузима 1. мај. Комунизам је значио раскид са религијом, а ти обичаји су се сматрали за религиозне, за хришћанске – подсећа Чолак-Антић Поповић.

Али, како напомиње, ови обичаји су јако стари и потичу из периода пре примања хришћанства.

– Ојачати снагу Сунца свакако није нешто што је хришћански. Можемо да кажемо да је Божић рођење Исуса Христа, али и рођење малог бога, који је из предхришћанског периода – наводи Чолак-Антић Поповић.

Слична историја, судећи према писању америчког Хисторија, везује се за јелке.

У време зимске краткодневице, када је дан најкраћи у години, а ноћ најдужа, многи древни народи веровали су да се бог Сунца разболео и ослабио. Краткодневицу, која на северној хемисфери пада 21. или 22. децембра, славили су, јер је то значило да ће бог Сунца коначно почети да се опоравља. Зимзелене гране подсећале су их на све зелене биљке које ће поново израсти када бог Сунца ојача и врати се лето.

Међутим, како наводи Хистори, заслуге за традицију кићења јелке, какву данас познајемо, приписују се Немачкој, у којој су побожни хришћани уносили украшено дрвеће у домове у 16. веку, а овај обичај популаризовали су британска краљица Викторија и њен супруг, принц Алберт.

У Немачкој су појединци правили божићне пирамиде од дрвета, које су понекад украшавали зимзеленим биљкама и свећама.

Верује се да се први досетио да упаљене свећице стави на дрво оснивач протестантске цркве и један од вођа реформације Мартин Лутер (1483-1546).

– Ходајући једне зимске вечери ка својој кући, док је смишљао проповед, био је задивљен сјајем звезда које су светлуцале међу зимзеленим биљкама. Како би тај призор представио породици подигао је дрво у главној просторији и украсио његове гране упаљеним свећама –  наводи Хистори.

Чолак-Антић Поповић каже да су свећице које и данас стављамо на јелку да горе 31. децембра исто као и када се стави бадњак на огњиште да гори.

– Дрво треба да буде родно и плодно тако да сјајне кугле којима украшавамо јелку представљају плодове, као што се бадњак посипа житом – наводи Чолак-Антић Поповић.

За бадњак се сече грана храста, који је код Словена одувек био свето дрво. Храст је, напомиње саговорница Тан‌југа, дрво словенског бога Перуна, али и дрво Зевса и Јупитера.

Дрво свих главних божанства у многобожачким религијама индоевропских народа увек је храст, наводи она.

Обичај одласка у шуму по бадњак није својствен само нашем народу.

Код Француза је, како наводи Чолак-Антић Поповић, био обичај да деда и унук, на Бадњи дан, оду по грану неког плодоносног дрвета (шљива, трешња, маслина) и унесу га кућу.

Тамо би их, како даље објашњава, дочекала домаћица и посула житом како би наредна година била плодна и успешна, а потом би се грана стављала на огњиште да гори.

С преласком спремања хране са отвореног на затворено огњиште – на шпорет, Французи су престали да уносе цепаницу у кућу, па се половином 19. века један француски посластичар досетио да направи колач у облику пања.

– Ми ту посластицу зовемо пањ-торта, а у Француској се налази на трпези на Бадње вече – истиче етнолог.

Тај обичај се после пренео у Канаду и у Велику Британију.

– У више земаља се за Бадње вече после вечере служи пањ-торта. Може да буде као ролат од чоколаде, са глазуром која се виљушком избразда тако да делује као да је кора дрвета. Пањ торта може да буде и од кестен пиреа, само је важно да има облик одсечене гране –  исрпичала је директорка Етнографског музеја.