Одломак из књиге „Српска деца царства”, аутор Драгош Калајић.
Пробивши се до средишта, обележеног теренским возилом око кога су окупљени официри, нагнути над мапом распростртом по хауби, Владимир застаје, окреће се и упућује те: „Ево имаш сад срећу да видиш генерала Ратка Младића.”
Већ си га препознао: стоји у средини, замишљен над приказом ратишта, слушајући шта сарадници објашњавају или предлажу. Потом изговара само неколико речи и даје знак неком младићу који одмах узима и савија мапу да је одложи.
Генерал Младић прилази возилу да уђе и при покрету погледа с којим поздравља војнике зауставља га на Владимиру… Пружа руку српског братства, и прожима ти сваку ћелију бића погледом сунчане доброте, што зрачи из зеница чије плаветнило истиче бронзано ткиво лица, прожето пламсајима неких унутрашњих ватри. Под севом сећања, видиш маску римског војсковође, из Народног музеја… Испружа десницу и с њом чини круг, ширећи свима поздрав који осећаш и као благослов будућих војничких мисли и дела. Улази у возило, које се потом тешко пробија кроз дуги збор војничких поздрава, сачињених од испружених руку и поклича, дивљења и оданости, воља и моћи.
