Српска јавност, напрасно је схватила да смо дискриминисани у Црној Гори, тек кроз случај Саре Видак. Послужила је – лепа је, паметна, неправедно жигосана и тортурисана. Потписник ових редова, знао је то мало дуже: на крају крајева, живео је тамо и посматрао како нам сународнике третирају као Јевреје у предратном Берлину или православне свештенике у Загребу четрдесет и прве, у сваком сегменту друштва.
Сара Видак је наишла „тачно како треба“ – лепа је, млада, паметна, успешна, остварена. Све супротно Миловим полтронима, конвертитима који су за то добили тридесет сребрњака у виду функција и привилегија и осталој однарођеној ДПС-овој свити. Само, оно што ћу управо рећи, тумачиће се као јерес: мислим да је Сара Видак реално, као мамино и татино мезимче, објективно крива; Да је урадила то за шта се терети; Да је притвор адекватна мера. То је оно што мислим, а оно што знам је да је лагала у својим тужним исповестима о стању у Спужу, у коме сам такође стицајем околности боравио: не миле тамо никакве бубе и пацови, нико те (ни у једном затвору на Балкану) не дрогира и не тера на силу да пијеш лекове и нигде не постоје такве методе о каквима је она говорила, нарочито не према женама. Не верујем да је Сара Видак осуђена зато што је Српкиња, већ зато што је урадила шта је урадила.
Зашто је, онда, овај небитан случај, постао битан? Зато што је освестио српску јавност, напокон. Из визуре једне лажне приче, испливавају хиљаду истинитих и драматичних.
Не бринем ја пуно за Сару, која има да понуди десетак хиљада зелембаћа за јемство и којој ће пар дана иза решетака оставити доживотне последице (ЧУЈ!), али бринем за десетине хиљада Срба у Црној Гори, који заиста проживљавају ужасне судбине.
Бринем за Спасоја, који упркос стручности, знању и карактеру, никада неће имати посао какав заслужује, јер је Србин и то поносни, јер поштује Амфилохија, а не Мираша или Лава; за Марију, која као врсни познавалац књижевности, нема никакву перспективу јер је језик који је студирала „српски“; за Бојану, која ће уместо да буде призната и позната, скупљати за кирију, из истих тих разлога; за Гојка, којег, уместо да буде на челу РТЦГ, чекају нове батине и нова привођења, као уредника српских новина (што му је највећи грех); за боксерског шампиона који неће добити ни награду ни подршку, јер се не клања Милу, иако се њему (шампиону) клања цела Европа; за Љубицу, чијег брата тероришу, уместо да му намештају послове, јер је она Српкиња; за све оне талентоване, успешне Србе, који никада неће постати судије, професори, јавни службеници, само зато што им је погрешан језик, погрешна вера и погрешно убеђење.
За све оне које ће и даље уцењивати, даље им претити, даље их кињити и даље дискриминисати. За све оне који хоће да унијате. А, има их. Има нас. Јер они су ми. И живот им није лак. Али, ходају усправне главе.
Зато је случај Саре Видак био битан: можда је она изманипулисала нас, али је помогла да се коначно разбију све друге манипулације. Српска Подгорица нема где другде гледати него у српски Београд. Зато је неопходно да и Београд погледа у њих. Ова прича је то напокон омогућила!
Томо Ловрековић
