Сарајевски атентат је послужио многим особама да коначно своја анти-српска размишљања претворе у дјело. Након атентата избиле су анти-српске демонстрације у Сарајеву. Нападнут је хотел Европа у власништву Глигорија Јефтановића. Иван Шарић, асистент надбискупа Јосипа Штадлера је називао Србе разним именима, звијерима и гујама, а и сам надбискуп је активно подржавао насиље над Србима. Осим хотела, уништаване су и српске куће, нападнута је редакција листа „Српска ријеч“ и многи други објекти. Руља је викала: „Доље Срби“, „Доље злочинци“, „Доље краљ опанчар Петар“ и сл. Хрватска и муслиманска штампа је ватру гасила бензином. Тако је „Хрватски дневник“ Србе називао псима, бандитима, људским олошем и сл. Исти тај „Хрватски дневник“ је оправдавао уништење српских школа називајући их „иредентистичким гнијездима“. У чланку „Сјети се Босно“ овај лист је отворено објавио рат Србима. Аустроугарска полиција је након атентата из затвора ослободила више ситних муслиманских и хрватских криминилаца који су се прикључили анти-српском дивљању. Дивљање се није ограничило само на Сарајево. Хрватски Сабор је 30.6.1914. одржао посебну сједницу на којој су франковци викали: „Слава Фердинанду“, „Доље Срби“ и сл. Иво Франк (који се данас слави као борац против великосрпства) је изјавио да је само српство велеиздаја. Анти-српског дивљања је било и у Загребу, на Тргу бана Јелачића запаљена је ломача на коју су бацане ствари из опљачканих српских станова. Протести су одржани и у Задру. Српски свештеник је нападнут. Франковци су се 2. јула окупили у Сплиту са сликама убијеног Фердинанда те су почели палити српске заставе. Напади на Србе и српску имовину су се десили и у Осијеку, Ђакову, па и у оним територијама које су припадале Мађарској, типа у Новом Саду. Дубровник је, како кажу, постао позорница жалосног вандализма.
Хрватска је остала потпуно вјерна Аустроугарској, загребачки надбискуп Антун Бауер је овако испратио хрватске војнике: „Хрвати јунаци, љубљени наш краљ зове Вас у бој. Хрвати јунаци! Бог вас зове у бој. Бог, вјечна Правда, зове Вас, да у рукама његовим будете осветници оног недјела у Сарајеву које је краљу нашему отело чврсту потпору у старим данима, а његовим вјерним народима смјерало уграбити наду у велику будућност“. Надбискуп Бауер је још говорио: „Рат с Краљевином Србијом је започео, јер мира не може бити с душманином, који злочиначки ровари против монаркије, наше држављане подјарује на незадовољство, вјечито кује сплетке и уроте“. Српска православна црква у БиХ је осудила атентат, митрополит Евгеније Летица је одржао парастос убијеном надвојводи. Иако је муслиманска штампа покушавала да умањи улогу Мухамеда Мехмедбашића у атентату, треба рећи да је муслимански вјерски поглавар Мехмед Џемалудин еф. Чаушевић рекао својим вјерницима да не учествују у нападима на Србе. Додуше, Чаушевић је ово рекао тек након што су Срби већ били и нападнути и опљачкани и сл.
29. јуна анти-српске демонстрације налазимо и у Мостару, нападнута је православна црква, а нападнут је и двор митрополита Петра Зимоњића. Када је група Срба упутила протест, речено им је да су то ратне манифестације И ДА БИ СРБИ У ЊИМА ТРЕБАЛИ УЧЕСТВОВАТИ. У Ливну је демолирана српска школа, а хрватска штампа је овако говорила о ситуацији у Травнику: „Све што је српско полупано је. На српским кућама нема готово нити једног цијелог стакла“. Чапљински котарски управник Абдурезак Диздаревић је повео прогон Срба 29-30.6.1914. Диздаревић је тјерао Србе да му буду слуге, да му припремају ручак и сл, а ако би Срби одбили, не би добро прошли. У Стоцу су, након што се прочуло за атентат, на муслиманским и хрватским кућама освануле црне заставе, а Срби су нападнути. Прогони Срба су били и у Метковићу, Дувну, Бугојну, Љубушком, Маглају, Бос. Броду, Тешњу итд. Бискуп Антон Бонавентура Јеглич назвао је Србе „заклетим непријатељима самог Исуса“. Срби у БиХ су се 1914. нашли у грозном положају, нападали су их са свих страна, проглашавали их издајницима, животињама и сл. Врло брзо се почело и са већим прогонима, познати су злочини шуцкора. Ни Срби у Србији нису ништа боље прошли. 1914-1918. је била права голгота српског народа, али изгледа да из ње нисмо пуно научили јер смо се одмах по њеном завршетку ујединили са онима који су нас убијали.
Извор: Историја Срба
