Агенције за истраживање јавног мнења поново нас интензивно бомбардују рејтинзима странака. У околностима када је створена предизборна психоза а избора неће бити, грађане то занима да чују и виде, па се та „тржишна“ прилика онда задовољава. Истраживачи ту профитирају јер је велики простор за разне комбинације.
Избори нису реални па нема места ни страху од грешке, односно разоткривања нетачности. Онда папир несметано може да истрпи било шта. А то је посебно курентно поље када се ради о малим лидерским и партијским играчима који жуде да се за њих чује у контексту озбиљне игре. Било тако што се ствара утисак да могу да пређу цензус или ако су још небитнији, да имају некакву коалициону тежину.
Тако се, само примера ради, у разним истраживањима помиње и Српска народна партија руског бизнисмена и српског политичара Ненада Поповића. Она никада није учествовала на изборима нити се на било који други начин окушала у политичкој арени, нити је за очекивати да ће то икада самостално учинити јер би то било самоубиство.
Зато онда и није проблем да према једним истраживачима она има подршку, рецимо, 0.3 % бирача док јој неки дају и за њу и њеног шефа невероватних 2%. Али никоме ништа, и тако ће све то имати значај један или два дана и, можда, поново касније у тренутку прављења неког договора. Можда се та врста подсећања на себе и – неодољиво се стиче утисак – куповине непостојеће тежине, исплати. Можда и не, али не кошта превише а никада се не зна да се неће на томе профитирати.
Све то су нормални иако банални модели понашања и у другим земљама које се уче демократији. Влaдимир Булaтoвић Виб својевремено је рекао: „стaтистикa нaшa дикa, штo пoжeлиш тo нaсликa“. Има много истине у том афоризму. Тек колико је онда има у вези са радом разних истраживачких агенција и њиховом сарадњом са странкама. Стога када пратимо резултате које представљају, усредсредимо се на основне тенденције. Ту тешко да сме много да се манипулише. Све друго је ипак суви маркетинг и тога увек треба да будемо свесни.
