Са својим сином Димитријем, они живе на Новом Београду, у Блоку 45, а пре неколико година почели су да граде сплав испод Моста на Ади, где проводе већину времена
Уласком у 21. век, романтична прича о животу на Сави почела је полако да бледи. Упркос томе, на реци и даље обитавају људи које су судбина и трагичан сплет околности спојили.
О романтичном и боемском животу на Сави, који полако нестаје, сведочи Срђан Русић, грађевинар, који са својом женом Миљом, балерином у Народном позоришту, и сином Димитријем, велики део времена проводи на реци.
За разлику од његовог ујака Љубе Миљевића, који годинама уназад живи на реци, а с којим је одрастао и који га је научио свему што зна у животу, Срђан са својом породицом живи у Блоку 45.
Пре неколико година је одлучио да помери свој сплав испод Моста на Ади, одмах поред његовог ујака Љубе, како би њему помогао, али и због тога што је вечити заљубљеник у реку и тај боемски живот који свакодневно окупља интелектуалну дружину.
– На Сави постоје различите судбине људи, попут мог ујака Љубе, који је имао један трагичан сплет околности у жвоту, али је и даље насмејан, ведар и даће ти срце своје. Људи су склони романтизацији живота на реци, али у ствари не знају да овде живе пропалице и пијанци. Ове постоје тужне судбине и интересџије. Свако на Саву долази из неког интереса, било да пије пиво, једе, пеца или нешто четврто – каже Русић за 24седам.
Срђан објашњава да на реци постоје две врсте људи, они који су купили припадност и који би, како каже, све на свету дали да буду део те аутентичности, али никада неће то бити, док су друга врста, како је он додао, “лудаци” попут његовог ујака, од којих ћеш много добити.
Према Срђановим речима, на реци се све зна и без чамца си ништа.
– На реци се све види и све је јако изражено. Зна се ко је шта кувао, ко је коме шта рекао, ко је коме дошао… И то је јако добра ствар јер истина кад-тад изађе на видело – каже он.
Русић за 24седам истиче да је основ пријатељства да буде без мрље.
– Сава је као кућа из које свако узима оно што му је потребно. Такође, истина је да река окупља и балерине, попут моје жене, и мајсторе, лекаре, књижевнике… Спаја неспојиво, јер на реци не постоји економски интерес – закључује Срђан.
Миља Русић, балерина која већ 20 година ради у Народном позоришту у Београду, свој живот није могла да замисли на реци.
– У почетку нисам волела Саву, јер сам рођена у Хрватској и 1995. сам избегла у Србију, те је за мене море закон. Kада ме је Срђан први пут довео на Саву, помислила сам како нема шансе ту да се купам, јер је много прљаво. Дуго сам одбијала да прихватим то као начин уживања и одмора – објашњава она за 24седам.
Међутим, све се променило када су почели да граде сплав на Сави.
– Стално је било неког посла, тако да сам поприлично често долазили са Срђаном на реку, како би му помагала и кроз тај посао сам заволела одлазак на Саву – додаје Миља.
Она закључује да би јој данас било криво да тај живот на реци нестане, што због тога што га је заволела, али и због тога што је њихов син Димитрије одрастао на Сави.