Сви војници који су страдали у бици за Кошаре 1999. били су хероји у правом смислу те речи.
Пуковник Душко Шљиванчанин који је и сам рањен током тог напада присетио се јунака који се истицао по својој неустрашивости.
„Сви заслужују да буду споменути, а ја бих поменуо потпоручника Предрага Пеђу Леовца. Био је потпоручник који је 1998. године завршио Војну академију, у августу месецу су они негде имали промоцију. Потпоручник Пеђа Леовац је распоређен у наш батаљон, на дужност командира вода за интервенције. Негде крајем септембра 1998., он је у току извршења задатка ушао у минско поље, које је било постављено, опет са територије Албаније и био је теже рањен. Гелер га је погодио и скроз му поломио део вилице. Хитно је пребачен хеликоптером на ВМА. Када сам ја дошао на лице места, нашао сам крвави папир, који су ми дали војници. На папиру је био нацртан распоред осталих мина, он је мени оставио поруку, са распоредом мина, где је његова остала пушка са поруком, да то разминирамо, да не би још неко страдао“, присећа се Шљиванчанин Леовца који му је својом крвљу исписао и оставио поруку.
Леовац је изашао из болнице почетком јануара 1999.
„Када се појавио код мене, питао сам га питао „Па Предраже, зашто си дошао, што се још ниси опоравио?“, а он каже „Па ја да сам мислио да се опорављам, опорављао бих се код мајке и код баке где имам услове, ја сам дошао код својих војника“. Неколико дана сам покушавао да га задржим ту у касарни, у Ђаковици, он је опет дошао код мене, ја сам му рекао „Па опорави се мало“, а он је мени рекао „Не, ја идем код својих војника“. Поново је ушао у то минско поље, које ми нисмо дирали да не би ризиковали животе људи и из минског поља узео своју пушку. Погинуо је 17. априла у рејону карауле Кошаре“, са сетом се присетио пуковник Шљиванчанин.
