НА данашњи дан, у борби на Кошарама, 14. априла 1999. године, херојски је погинуо официр Војске Југославије, потпоручник Предраг Пеђа Леовац.
Потпоручник Леовац служиће као пример будућим генерацијама како је један млад и частан официр за кратко време сазрео у веома тешким борбеним условима.
Леовац, један од легендарних српских витезова, рођен је у Пљевљима 1975. године где је завршио основну школе и гимназију. Са чином потпоручника 1998. изашао је са Војне академије али и као носилац црног појаса реалног аикида и учесник Београдског маратона. Прво запослење добио у Ђаковици, на Космету. Било је то време пооштрене безбедносне ситуације у јужној српској покрајини. Његово прво постављење била је караула Ћафа Прушит.
Леовац је, као командир вода, рањен у сукобу са шиптарским терористима, на Свету Петку 1998. године, када му је гелер мине прошао кроз доњу вилицу и нанео му тешке повреде.
Након рањавања на папиру је нацртао распоред осталих мина, и оставио поруку команди да се то разминира да не би још ко страдао.
На месту рањавања остала је његова пушка, док је он заједно са још неколицином припадника Војске Југославије транспортован хеликоптером у Београд на Војно-медицински центар где је оперисан али је после седам дана лечења самоиницијативно изашао из болнице.
Не желим да заузимам место другима – говорио је потпоручник, који је у фебруару 1999. године недовољно опорављен, самоиницијативно, упркос заказаним додатним хирушким интервенцијама, се вартио на караулу Кошаре како би помогао саборце у одбраниу одбрани Отаџбине од копнене агресије на терирорију СРЈ.
Јавља се на дужност у Ђаковицу код капетана Душка Шљиванчанина. Одмах је отишао у минско поље гдје је и рањен да потражи своју пушку која је ту остала целу зиму.
Потпоручник Леовац је распоређен на дужност командира интервентног вода у оквиру 53. граничног батаљона. Реч је о једном специјалном воду који је деловао у свим правцима, а све у зависности од потребе и стања на терену.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
У сукобима са агресором, у рејону карауле Кошаре, покушавајући да се врати гранични камен, Ц-4, са којег је била потиснута ВЈ, 14. априла, на само неколико корака којим би извршио постављени му задатак, Леовац бива смртно погођен снајпером. Метак му је завршио у врату, прекинувши ланчић са крстом. Његови саборци су га на шаторском крилу донели до карауле, а преминуо је на путу према Ђаковици. Тада је имао непуних 24 године.
Именом Предрага Пеђе Леовца је названа пљеваљска улица у којој је живео, као и караула на граници са Босном и Херцеговином. Када је чување граница од војске преузела полиција у Црној Гори, табла са Пеђиним именом је скинута. Пре неколико година основан је Културни центар „Предраг Пеђа Леовац“ у Пљевљима који баштини сећање на овог хероја и бави се хуманитарним радом.
НАЈБОЉИ МЕЂУ НАЈБОЉИМА
Командант 53. Граничног батаљона, раније је говорио је о јунаштву и рањавању Пеђе Леовца:
-Сви заслужују да буду споменути, а ја бих истакао потпоручника Предрага Пеђу Леовца. Негде (октобра)1998, он је у току извршења задатка ушао у минско поље, које је било постављено, опет са територије Албаније и био је теже рањен. Гелер га је погодио и скроз му поломио део вилице. Када сам ја дошао на лице места, нашао сам крвави папир, који су ми дали војници. На папиру је био нацртан распоред осталих мина, он је мени оставио поруку, са распоредом мина, где је његова остала пушка са поруком, да то разминирамо, да не би још неко страдао…Када се вратио, на Косово, после рањавања ушао у то минско поље и узео своју пушку и одмах тражио да иде на прву линију међу своје војнике – казао је тада пуковник Душко Шљиванчанин.