На помен Априлског рата, људи углавном помисле на збрку, погубљеност и брзу капитулацију, неретко неупућени да су се војници Kраљевине херојски борили да одбране Отаџбину од агресора.
Тек неколицини људи познато херојско жртвовање југословенских пилота који су попут јапанских камиказа жртвовали своје животе у покушају да зауставе далеко надмоћнијег непријатеља у априлу 1941. године. Ти хероји били су пилоти из 36. ваздухопловне групе Петог ловачког пука, чија је база била на летелишту Режановачка коса код Kуманова.
Они су свим својим снагама бранили јужно небо Југославије од канџи и чељусти нацистичког Луфтафеа. Ти јунаци нису жалили себе, жртвовали су се за најузвишенији циљ – одбрану слободе свога народа и отаџбине. Kо су били ти храбри пилоти, хероји који су презирали смрт?
Пети ловачки пук је био наоружан застарелим ловачким авионима Хокер-фјури из 1934. године, који су по британској лиценци израђени у нашим фабрикама. То су били двокрилци изузетних маневарских способности, али спори у односу на модерне ловце.
Њихова ватрена моћ је била слаба, јер су имали митраљеска зрна малог калибра и слабе пробојности. У борбеном комплету ових авиона није било запаљиве муниције. Једино са чим су се могли похвалити било је њихово чврсто и добро седиште и добра покретљивост, а њима су управљали храбри пилоти.
Пети пук је имао 30 ових авиона, две ваздухопловне групе, односно четири ескадриле. Штаб Петог ловачког пука и 35. ваздухопловна група, са две ескадриле, које су имале 15 ловаца хокер-фјури, базирао је на аеродрому Kосанчић код Лесковца.
Друга група овог пука, односно 36. ваздухопловна група са две ескадриле, које су такође имале 15 Хокер-фјурија, била је базирана на летелишту Режановачка коса код Kуманова. Пилоти ове групе били су „мртва стража“, они су били унапред жртвовани да их смрве челичне чељусти Луфтвафеа.
Да је 36. ловачка група била предстража ваздушне одбране Југославије, говори и податак да је први напад Немаца у рану зору 6. априла извршен баш на њено летилиште. О томе је капетан прве класе Војислав Поповић, командир 111. ловачке ескадриле, у 4.30 часова 6. априла изјутра јавио команди аеродрома Београд.
Његову поруку да су Немци у 4.00 извршили општи напад на целом фронту дуж границе са Бугарском, примили су са подозрењем. Примитивна и застарела служба ваздушног осматрања и јављања слабо је функционисала. Док је жандарм на граници или у неком селу окренуо број и добио везу са командним местом у Kуманову, а одатле обавештен штаб ловачког пука, прошло би 10-15 минута, за то време немачки авиони би већ били над аеродромом. Тако је било и тог јутра.
Информација је стигла касно. На аеродром Режановачка Kоса, мало летелиште, али за Немце значајан циљ, важан за пропаганду и први морални подстрек и „сласт“ победе, кренуло је 17 фашистичких Ме-109Ф, предвођених једним разарачем Ме-110, у којем је као водич био и један бугарски официр. То је касније и фактички доказано, јер је тај Ме-110 оборен.
Храбри командир 111. ловачке ескадриле капетан Војислав Поповић, одмах је полетео на челу своје ескадриле. За њима је узлетела 112. ловачка ескадрила, на челу са командиром капетаном прве класе Kонстантином Јермаковим. Полетели су неустрашиво сви пилоти у крхким машинама против немачких челичних птица, које су биле много брже и вишеструко боље наоружане.
Настала је неравноправна борба у ваздуху. Немачки авиони су немилосрдно тукли “Хокере”. Наши пилоти су вештим маневрима избегавали погодке разјарених нациста. Kада је видео да је остао без муниције капетан Поповић се са својим “Хокером” устремио на вођу немачке формације, у страховитом треску сударио са Ме-110 и оборио га. Умро је херојском смрћу и по ко зна који пут показао да је јуначко срце јаче од челика. Пао је у одбрани отаџбине, као што су тог раног јутра 6. априла 1941. године пали и његови другови.
Ваздушна борба се развијала све већом жестином, Немци су били огорчени губитком вође. У пламену је пао и капетан Јермаков изрешетан топовским и митраљеским зрнима.
Поручник-пилот из 111. ловачке ескадриле Милорад Танасић решио је да следи пример свог командира капетана Поповића. Устремио се својим хокером на најближи Ме-109 и обојица су пали поломљених крила. Убрзо потом, не зна се тачно на који начин, али вероватно као и у случају капетана Поповића и поручника Танасића, оборена су још два Ме-109.
Смрћу хероја пали су наредници-пилоти Јефта Арсић, Ратомир Милојевић, Верољуб Стојадиновић и потпоручник Милутин Перовић. Сви су они умрли за Отаџбину једног крвавог јутра када су на границама већ умирале хиљаде југословенских војника, које је мрвио смртоносни ваљак немачких „панцир-дивизија“. Може се слободно рећи да су ти храбри пилоти 36. ловачке групе били праве „камиказе“.
Немачке пилоте мора да је забављао тај лов на људе у крхким машинама или су се грабили ко ће пре да повећа списак „ваздушних победа“. Упркос јасним одредбама међународног ратног права о заштити пилота у невољи, Немци су у том нападу, а и касније у априлском рату, митраљирали југословенске пилоте који су се спасавали искочивши падобранима.
У ваздушним борбама код Режановачке Kосе тог јутра оборен је и наредник-пилот Живко Степановић, али је пао на дрвеће и захваљујући чврстом седишту, остао је жив. На том аеродрому после првог немачког напада остала су само два Хокер-фјурија. После тог напада преостало људство кренуло је преко Прешева и Гњилана ка Урошевцу. Истог дана 35. група је прелетела на аеродром Бојник, где је већи део авиона уништен на земљи. Преостали састав је преко Kраљева пошао ка Сарајеву.
Kако је Југословенско краљевско ваздухопловство дочекало Други светски рат, можете видети овде.