ГРБ витеза Жарка из 14. века, филигрански уклесан у глатки бели мермер надгробне плоче изненадио је и одушевио археологе који истражују остатке мале цркве под Острвицом, стрмим врхом на Руднику на чијим се литицама понегде виде остаци зидина средњовековне тврђаве.

Храм у коме научници ових дана долазе до неочекиваних, јединствених и тешко објашњивих налаза, налазио се на платоу цивилног подграђа једног од најзначајнијих и највећих утврђења средњовековне Србије.

Археолошка кампања на Острвици, која је била планирана да траје до 2. септембра је због изузетних и изненадних открића, чак и ранохришћанских објеката – продужена на неодређено време!

Археолог Јелена Марјановић провела нас је између мноштва валастелинских надгробника у простору невелике цркве.

– Споменици су од луксузног камена, од белог мермера са Венчаца до тајанствене плоче од пурпурне стене, чијег мајдана на Руднику нема – причала нам је Марјановићева.

– Необично велики број властеле која је желела да почива у овом храму сведочи да је црквица имала посебан значај. Због тог ореола светости овде је донесен и сахрањен Жарко, према историјским записима витез Кнеза Лазара, који је страдао бранећи га у сукобу са Николом Алтомановићем и његовим племићима.

Витез Жарко је сахрањен на централном месту храма, испред олтарске преграде испод беле глатке мермерне плоче на којој је његов грб исклесан у високом рељефу.

Композиција грба се не налази у уобичајеном штиту, већ у великом равностраном троуглу, који је симбол светог тројства, а уписан је у савршено правилан круг, којим је симболички представљана васељена. Странице троугла имају на средини полукруг, налик олтарској конхи. У центру грба је уметнички стилизована витешка кацига са челенком у облику крста на врху. Испод те сложене композиције налази се још један мали равнострани троугао.

Археолози кажу да је Жарков грб потпуно неуобичајен и да ће хералдичари имати много посла око његовог тумачења.

  • Он је изузетан и тајанствен у сваком погледу, нема сличног са којим бисмо га упоредили – каже Марјановићева. – Јединствена је његова челенка у облику крста којег држе два голуба, а врх му је украшен крином, „Богородичиним цветом“, симболом владарског достојанства. Рељеф је изузетно прецизан као да је клесан најсавременијим алатима.

Саговорница „Новости“ указује да су и остали надгробни споменици у цркви избрушени и савршено равних ивица, као да су обрађени модерном брусилицом.

  • Не знамо којим су алатима овдашњи мајстори обрађивали камен, до сада смо нашли само остатке једног тоцила – прича Марјановићева. – Овде загонетке дословно извиру из земље!

Њене речи потврђује члан екипе Славко Вукомановић, који је дошао до фантастичног открића када се наслонио на лопату да се одмори:

  • Мислио сам да се налазим на каменој подлози пода цркве, а онда је лопата улетела дубоко у земљу. Полетео сам за њом ка тлу које се провалило и открило улаз зиданог објекта.

Грозничаво чистећи земљу археолози су открили дубоко укопану гробницу озидану од камена са малим улазним ходником. Она има плафон „на две воде“ и измалтерисана је, што није карактеристично за средњи век. Научници су у недоумици да ли је ова гробница неко старо култно место због кога је ту касније подигнута црква.

  • Хипотетички, према аналогијама из позноантичких градова Виминацијума и Наиса, где постоје овакве гробнице, она може припадати периоду раног хришћанства – каже др Дејан Радичевић, из Одељења археологије Филозофског факултета у Београду.
  • Ако би се ова претпоставка потврдила, то би историју Острвице померило много даље у прошлост и отворило питање контитуитета цивилизације. Ако је ово старо култно место, морамо се питати ко је ту био сахрањен и како је то предање пренесено. Да је ово веома дуго било изузетно поштовано „посвећено тло“ сведочи и што се на простору цркве обављају сахране и у османско време, када је она већ била до темеља срушена и невидљива.

САРАДЊА ТОКОМ ИСТРАЖИВАЊА
ИСТРАЖИВАЊЕ на Острвици финансира Министарство културе, а изводи се у организацији Музеја рудничко-таковског краја. Руководиоци истраживања су Ана Цицовић, музејски саветник у Музеју и доцент др Дејан Радичевић из Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду. Археолог Јелена Марјановић је руководилац непосредних теренских радова, а у екипи су Славко Вукомановић, Јања Стојковић, Александар Чивовић, Драгослав Игњатовић, Мирко Јерковић и Никола Перић.

Оставите Коментар