ДАН му почиње рано изјутра, ради шест дана у недељи, предаје ђацима на београдској Спортској академији, али и широм Србије. Написао је већ 5.000 страница спортске литературе и научних радова. И даље непрестано пише, сам води страницу активности Академије на друштвеним мрежама. Вежба, плива, бави се јогом, а донедавно је могао бити ухваћен како језди градом на ролерима. И све то са пуних 90 година!
Професор Леон Лукман, некадашњи је репрезентативац Југославије, рекордер у скоку мотком, учесник 36 међународних такмичења и 23 пута освајач првог и другог места, али и признати спортски радник у атлетици, скијању, стоном тенису, каратеу, клубовома и савезима!
Прва спортска вест коју је ТВ Београд (данас РТС) икада објавио, 1958. године, када је телевизија почела са радом, била је управо о Лукмановом седмом месту на првенству Европе у Стокхолму! Многи памте и да је „скакао“ 15 година у шпици за ТВ Дневник.
Овај несвакидашњи спортиста, тренер и предавач, рођен 27. октобра 1931. у Kрагујевцу, ове године обележиће – 72 година непрекидног рада!
Интересантно је да је професор Лукман спортом почео да се бави касно и за оно, а нарочито за данашње време, и да је атлетску мотку узео после шест година рада у машинској индустрији.
– Од 19. до 22. године, упоредо са наставом у Војној техничкој школи, радио сам као начелник рационализације у „Црвеној застави“ у Крагујевцу – каже професор Лукман.
– После шест година машинства, приликом радничких игара, где сам учествовао у дисциплини скок увис и бос скочио 175 центиметара, било је јасно где лежи мој таленат, генетски потенцијал и шанса да се упишем у историју спорта.
Тај босоноги скок био је чудо за оно време, па је након активног такмичења за крагујевачки Атлетски клуб Раднички, прешао у Београд и за само пет година стигао до репрезентације и државног рекорда, а убрзо на листу најбољих у свету.
Освојио је сребрну медаљу на Универзијади у Паризу 1957. године. На Европском првенству у Финској годину дана касније, био је седми, а на 27 међународних гран-при митинга био је пласиран од првог до трећег места. Његов пласман 1960. на Олимпијским играма у Риму када улази у финални део такмичења и заузима девето место у скоку мотком, шест деценија нико у нашој земљи није достигао!
СВЕДОК СТРЕЉАЊА У КРАГУЈЕВЦУ
Уз све, Лукман је и можда последњи сведок стрељања у Крагујевцу.
– Када су Немци ушли у Крагујевац, у ком сам рођен и одрастао, нисмо ни сањали какве ће се страхоте дешавати – каже професор Лукман. – У почетку су се коректно понашали, док није страдао први њихов, а онда смо видели шта су нацисти. Убрзо креће терор. Стрељање октобра 1941. године, као десетогодишњак гледао сам са другарима док смо се играли крпењачама на Становљанском пољу. Мислио сам да је нека вежба. Стрељани затвореници који су били реакција на сваког убијеног Немца – за једног, 100 наших, падали су као лутке. Када је Немац сваком пришао и оверио га пиштољем у главу, било нам је јасно шта је и појурили смо кући. Као одмазда за 27 убијених Немаца, тада је страдало 2.700 Крагујевчана, а Немци су тачни. Тада се догодило да је отац познатог јавног тужиоца у Београду Воркапића, био у реду за стрељање 2. 701, па је тако преживео стрељање.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Имао је веома дугу такмичарску каријеру, надметао се до 50. године, а затим у конкуренцији ветерана био светски и европски шампион у скоку увис. Својим успехом у тој мастер, сениорској категорији, постидео је двоструко млађе од себе.
Паралелно са атлетском, има и веома успешну научну каријеру. Из области спорта објавио је око 150 научних радова.
– Непрестано комунициирам са студентима, а када све саберем, у просвети сам већ 65 година – каже наш саговорник. – Као наставник на Факултету за спорт и физичко васпитање у Београду радио сам две деценије, па још толико на Факултету у Новом Саду, а на Спортској академија 25 година, од када је основана.
Очигледно ведар дух и виспрен ум одржава кроз рад са младим академцима, али, каже, не запоставља ни телесно здравље.
– Свакодневно вежбам, долазим на посао, пењем се пешке на четврти спрат, али и пливам, играм стони тенис, радим вежбе обликовања, јогу – набраја професор Лукман.
За дуговечност, додаје, може да захвали и генетици, као и веганској исхрани од када се не бави активно спортом.
– Отац ми је пореклом Немац из Словеније, који је у Србију дошао на позив краља Александра да се после Великог рата увезе знање, јер је већина стручњака погинула, а отац је био машински инжењер. Мајка Живка Ђорђевић, звана „Курјак“, била је изузетно храбра и јака жена, чији сам такмичарски и победнички ген очигледно наследио и превео у спорт. Спасавала нам је главе током тешких година Другог светског рата, помагала и партизанима, знала сваку стазу око Крагујевца, док је отац као изразити антифашиста био у логору. Моји бака и дека по мајци Милосава и Драгомир су у 105. години погинули, па се не знају старосне границе.
Како каже, памти језиве године рата, као и мучне сцене сукоба партизана и четника, а сведочи да је цела очева фамилија Лукман, њих 17 – ликвидирано у Јасеновцу и Маутхаузену!
Витални деведесетогодишњак, од двојице синова и ћерке има и три унуке, два унука и два праунука, а што је необично, готово сви се баве – уметношћу.