Ко се иоле бавио неком психологијом морао је да дође у контакт са микрофацијалним експресијама и њиховим значењем. Дјелује веома просто, макар ако гледате серију „Lie to me“ – он погледа особу, постави питање, сачека неки грч на лицу и каже да ли лаже или не, да ли је злочинац или погрешно оптужен.
Проклета реалност и озбиљна наука. Али, ајде да се запетљамо мало:
„Што ћу ја данас овдје?“
Фантастична фотографија. Све је у припреми и тренингу. Наравно, после неког времена се и најбољи спортиста умори, па сваки потез буде тежак. У конкретном случају Ел президенте показује озбиљну незаинтересованост и изгубљеност. Вријеме, простор, деценија, партија или странка, комунизам или социјализам. Високо дигнуте обрве праћене спуштеним крајевима усана, уз нагиб главе на једну страну – озбиљна забринутост – шта ћу ја данас овдје?!
„Ко ти је река’ да дођеш на Коник?!“
Моменат одбрамбени. Након почетне изгубљености, први трзај очајника је агресија која се испољава Орјеном и Румијом између обрва, рамена (ако их особа има, није случај овдје) мало подигнута – животињски нагон да се изгледа крупније, скупљене усне и трзај главом напријед. Могуће да Ел президенте није имао конкретан разлог за ову агресију у понашању, већ је механичка реакција у питању, „први га шаком“ менталитет.
„Сад ме већ мало страх“
Неоправдани излив агресије из претходне фотографије наставак добија у погуреним раменима, повученој глави, мало дигнутој бради и отвореним устима. „Можда се зајебах на старту“, „што ми је ово требало“… Сад већ актеру наше анализе долази, што би прост народ рекао – из гузице у главу – и схвата да се налази у просторији са истомишљеницима. Боље рећи са својим вјерним керберима, послушницима, ного и дупељупцима. Трећа слика је транзиција – страх ме да сам се зајебао.
„Вади се Мићаш, запјевај нешто“
Не, не буквално. Али је положај тијела невјероватно сличан пјевачима када покушавају да пробуде емоцију код публике. Са усана скоро да се може прочитати „Ја сам рођен у цвећу ливада…“ Рука неконтролисано иде на груди, што овај скриншот хвата мутно, али довољно – јер је сад наступила фаза правдања. Унутрашњи дио обрва подигнут, рекао би неко – скоро па суза, руке лете, приближавање микрофону. Рамена мало скупљена ка напријед, јер говорник сада покушава да се повеже са публиком.
„Одустајем, нема више снаге, идем у Дубаи“
Потребна је невјероватна енергија да би се прошло кроз прве 4 фазе горе описане. Потпуно је разумљиво да актер дешавања осјети у једном тренутку потребу да одустане и да му одлутају мисли. Поглед изгубљен у даљину, опуштено чело, без грча на лицу – или у опуштању, Ел президенте је одлутао. Заситио се и себе и свих око себе. Машта.
„Back to reality“
Снап! – писало би у стрипу извише главе Ел президентеа. Након маштарије прошла га је језа реалности и схватање да се вратио у борбу. Руке се скупљају у пирамиду моћи, Орјен и Румија расту, испод лијевог ока имамо благи трзај усном ка горе – гађење. Поставља се питање, а не може се одговорити само са фотографије – гађење собом, скупом, присутнима или својим акцијама… Нека остане непознаница. Овдје се изговарају ријечи о одбрани, о тековинама… О!
Важно је да њему самом није досадно са собом.
