Ретко ми пуца филм. Смиравам душу пред одлазак. Приближило се. Живот брзо протрчи. А Бог прима само смирене. Пре тога нас прочисти патњом и болешћу… И молим се Богу да не цикнем к`о љута гуја. Чак ни љуту травку не привијем на љуту рану. Толико трпим. Да ми се не зна ни траг. Ни ко сам. Ни шта сам. Ал` дође тренутак кад просто српски кажем – ма, ДОСТА!
Јелена Милић, директорка центра за евроатлантске интеграције (Умал` не написах „окупације“) не зна како се стиже у Алеју заслужних грађана, Алеју великана. Сестро, шта да ти кажем…? Све ти је то измешано. Тамо се стиже ако издаш или не издаш државу. Овај, што си се окомила на њега, није никог издао. Пре свега – Бога. Али ти не гледаш серије, пардон, Ви не гледате серије, у цркву не идете, видела бих Вас некад негде, па разумем што ово не знате. Бар да гледате цртане филмове…
Никола Симић Вас асоцира на „серију одвратних ТВ серија које хуманизују Милошевићев режим“? И није никакав бард српског глумишта?! Слушајте, госпоја, заврших тај Факултет драмских уметности, магистрирах и докторирах, имам диплому за дактилогафски курс и икебану и има све те дипломе да обесим на пет бандера на Теразијама, јер сте јутрос обесили целу часну и паметну Србију, па и мене. Мени те `артије не требају, ако се без њих могу посредовати „вредности“ овако како сте урадили. Ако јутрос сазнадох да је Душко Дугоушко хуманизовао Слобу, онда ми треба све те дипломе спалити, а не бесити по Теразијама и правити културни антиперформанс, изложбу од непотребног знања у земљи Србији. Шта ће знање поред Јелене Милић?
И шта још рече… Ах, да! „Глоговац је Младића неприхватљиво хуманизовао и неприхватљиво релативизовао главне узроке и последице рата у бившој Југославији Натезање броја за геноцид му никад нећу опростити“. О ком геноциду причате? У Јасеновцу? Оних пола милиона жртава? Не, седамстотина хиљада? Је л` то неко релативизовао? Не то? Него које? Који је суд утврдио било који геноцид на овим просторима, бруко моја…?!
Није невоља што не гледате домаће серије. Досадиле и мени. Али, видим, ни у позориште… нешто слабо? Знали бисте како се стиже у Алеју великана, мислим… Па, не, не морате одмах на Шекспира, не инсистирам за почетак. На „Покондирену тикву“, прво, али да није у режији професора Мијача… Немојте ни помислити да сам Вам дигла огледало да видите Сару или Фему. Да не да Бог иког да увредим. Него указујем на господина от Ружичича који нам се у једном тренутку обраћа са „Сестро Мелеагрова, Богом преображена в ћурку“, који просто дозива оне који мисле да је театар – „серија“.
То за почетак. А после да вас предложимо за Нобелову награду. Паре су то.
И немојте, тако Вам Бога, више на мртве! Пробајте на полумртве. Та сам!
Па не дам, бре, више!!!
ПС И немој да ме неко више ућуткује. „Бој се овна, бој се говна кад ће живјет?!“
Извор: blogfrket.rs
