Заблуда да ће се уласком у НАТО и нарушавањем осетљиве геополитичке равнотеже и разградњом националног консензуса отворити перспективе – економске и политичке, плаћаће се на рате. Оставка премијера Северне Македоније само је врх леденог брега. Оно што гледамо личи на – муке по Заеву. Брзо ће се испоставити да су то заправо и – муке после Заева.
Они говоре – ризиковати не треба
Зато што имају дом, у дому је упаљено светло,
И не знам тачно ко је од нас у праву,
Мене напољу чека киша, њих чека ручак!
Виктор Цој, „Затвори врата за мном“
Сит гладном не верује! Народна мудрост и те како примењива за описивање феномена у међународним односима. Они који имају, не осећају одговорност према онима који немају. Или, како је Виктор Цој описао: некога чега ручак, а некога киша. Они који имају дом, не маре за оне на улици. Песник пева о слободи, за њега – има нечег и на улици, није све у комфору, некада треба и ризиковати.
Ово је већ тешко примењиво на политику, посебно унутрашњу. У политици, побеђују они који обећавају више комфора. Ризик је исплатив само ако доноси комфор. Политичари, опијени силом коју власт доноси, а често и подстакнути споља да поверују како је баш њима допало решавање историјских питања, умеју заборавити и где су и ко су.
Како је Заев умислио да гради историју
Зато је и Зоран Заев у једном тренутку умислио како ствар коју решава постаје историјска, централна, а и ако је некакав ризик, то ризиковање донеће комфор. У НАТО-у је благостање!
Дуги протести против Николе Груевског, потом прерасли у „пејнтбол револуцију“, уз одржавање социјалних тензија непрестаним пуштањем информација о корупцији и злоупотребама државних институција, уз неизбежно помињање имена Саше Мијалковског, напослетку су довели до трансформације политичког амбијента у земљи. Да се након деценијске владавине ВМРО ДПМНЕ социјалдемократе ратосиљају опозиционог статуса утицали су и албански политичари, прекршивши правило како владајућу већину конструишу две највеће листе из две највеће националне заједнице.
Странка коју предводи Груевски је те 2016. године освојила за око 20 хиљада гласове више од СДСМ-а, што је у скупштини значило и два посланика више. Победа Заева на парламентарним изборима 2020. године бејаше бледа и неубедљива (уз минус од 110.000 гласова у односу на претходне изборе), извојевана захваљујући апстиненцији бирача, а пре свега вмровског гласачког корпуса (за четири године изгубили су око 140.000 гласова).
Македонско становништво није подржало промену имена
Закључак се наметао сам по себи: Заев може наставити да влада само у условима тоталне пасивизације бирачког тела и смањене излазности. А то, пракса показује, није баш најбоља математика. Очигледно је, македонско становништво није подржало пројекат промене имена државе. Цела прича своди се на око 350 хиљада Македонаца, који су на референдуму заокружили „да“ и наставили да гласају за СДСМ.
Посматрајући укупне бројке, то није довољно да би се одлуке које је спроводио Заев сматрале легитимним. Уз дефицит легитимитета, остало је само отвореним на којој ће Заев „кривини испасти“!?
Испоставило се да су то управо одржани локални избори. Иако се, сабирајући резултате, не може тврдити да је СДСМ доживео историјски неуспех (опет је излазност била мања, око 50% уписаних бирача), дистрибуција гласова у најважнијим локалним самоуправама на гласању за градоначелнике учинила је своје. Заев одлази, и са места премијера и са места шефа партије. Међутим, битније од свега јесте како ће се ова промена одразити на ситуацију у и око Северне Македоније? Да ли ће бити неких суштинских промена?
Иста мета исто одстојање
Одговор је једнозначан, намеће се сам по себи: иста мета исто одстојање. Са изборима или без њих, уз нова персонална решења старе владајуће већине или повратак неких „старих персоналних решења“ у оквиру нове владајуће већине, суштинских скретања не може бити. Промене које је индуковао Заев епохалног су карактера и на дуги рок детерминишу и политичке процесе у земљи и спољнополитичко кретање у међународном окружењу.
Република Македонија, препозната делимично и са префиксом БЈР, опстајала је захваљујући успостављеној геополитичкој равнотежи. У том оквиру могла се водити дуга и упорна борба око ствари идентитетског карактера и одржавати национални консензус. Са Северном Македонијом, то просто није могуће. Након тих и таквих промена свака власт је осуђена на дубоку дефанзиву.
Најпре, ту су захтеви источних комшија, посматрано из угла Софије нема много разлога да Бугарска од њих одустаје. Затим, ту су и потенцијални захтеви грчке стране која пре или касније може тражити доследну примену преспанских решења и додавање придева северномакедонски увек и свуда. На Балкану се одомаћило тумачење „духа споразума“, а не дословно читање потписаног. Онда на ред долази и Тиранска платформа, у целини или детаљима, цех из 2016. године мора се платити. Дуг није друг, Албанци то добро знају. Напослетку, следе и нова задуживања, пошто чланство у НАТО кошта.
Стављајући једну стару анегдоту везану са састанак Регана и Горбачова у контекст глазговског самита, борбе против климатских промена и зелене агенде, Томас Фридман је своју последњу колумну за „Њујорк тајмс“ насловио: Да ли ће нам Русија или Кина помоћи у случају напада ванземаљаца? За САД НАТО није циљ сам по себи, већ средство за борбу против Русије и Кине на свим фронтовима. Њима не треба ширење НАТО-а да би друге учинили ситим, то их се уосталом и не тиче, немају према томе никакву одговорност, већ да би лакше мобилисали гладне.
Окретање леђа Кини и Русији
Заев се и ту доказао, стављајући „на лед“ кинеске пројекте о инфраструктурном повезивању Атине са Београдом, а преко Скопља и протерујући руски дипломатски персонал. Северна Македонија, ако сутра затреба, подразумева се, ратоваће и против „ванземаљаца“, инкорпорирарти америчке спољнополитичке приоритете у сопствене деловање. Ту више избора нема.
Поред тога што је овакав приступ бесмислено проглашавати државном стратегијом, проблем настаје и зато што, у тој великој игри која ће још дуго трајати, а да би осигурали лојалност савезника, Американци у неком тренутку могу „заиграти на карту“ Бугара, Грка или Албанаца! Науштрб Северне Македоније и њених интереса. Уосталом, на неки начин то се већ десило у Преспи.
Заблуда да ће уласком у НАТО, због чега је требало нарушити и осетљиву геополитичку равнотежу и разградити национални консензус, бити отворене перспективе – најпре економске, а затим и политичке, научно-технолошке и тако даље, плаћаће се на рате. Оставка доскорашњег премијера само је врх леденог брега. Оно што гледамо тренутно личи на – муке по Заеву. Брзо ће се испоставити да су то заправо и – муке после Заева.