На данашњи дан, 1331. године, на Косову, Архиепископ Данило II круниосао је Душана Стефана Немањића за краља српских и поморских земаља.
По освајању знатних византијских територија, Душан је крунисан за цара 1346. године и тада је проглашен за цара Срба, Грка и Бугара. Крунисан је у Скопљу који је тада био српска престоница. Српску архиепископију прогласио је патријаршијом.
За време његове владавине, држава коју је он водио, обухватала је територију осам данашњих земаља. Своју владавину учврстио је јаким законодавством које је као врхунац имало Душанов Законик.
Цариградска патријаршија је била противник Србске Патријаршије и то је било мотивисано политиком јер су многобројни поседи припојени Српској Сркви. Цариградски патријарх Калист, на наговор византијског цара Кантакузина, бацио је анатему на Душана, патријарха Јоаникија и све српско свештенство. Ова анатема била је политичке природе а скинута је за време Кнеза Лазара 1375. године.
Душан је познат и као „капетан хиршћанства“ када је преко Николе Бућа, царевог благајника, тражио од папе да га именује тим звањем у крсташком рату против Турака, а изразио спремност да римског папу формално призна за врховног поглавара хришћанске цркве. Папа је пристао на услове које је Душан тражио, али је помислио да ће успети Душана превести у католичанство. Зато је папа ка Душану упутио посланике на челу са бискупом Петром Томом, али их је Душан најурио из Србије пославши поруку папи да никада неће напустити православље.
Обзиром да је око Душана било доста темплара који су ратовали за њега, и сам је постао темплар и имао и свој Ред Змаја. У периоду своје владавине Душан је посебно пружао уточиште темпларима. Први од њих био је Палман Брахт, Немац, који је предводио гарду и у кога је Душан имао велико поверење.