Судбина Виљушке је можда и најтрагичнија приказана у филму „Лепа села лепо горе“. Он није професионални војник као Гвозден, није локалац неминовно увучен у рат као Милан, није ту да сачува брата као Веља или зато што је пропали наркоман као Брзи. Он је ту, са кумом, из чистог убеђења, из љубави према свом народу.
Драгојевић гради лик као карикатуру Булајићевог стереотипног Четника. Слика га као будалу, која је оставила мало дете у Србији да брани Србе у „босанској вукојебини“, јер је на телевизији лаган о томе како их кољу и како су најстарији народ. Такве неправде над најстаријим, духовно супериорним народом није могао да трпи. Сам је изабрао да оде у рат који, по филму, није његов и у коме је изгубио кума након чега су срушене све илузије и он је сишао са ума.
Али Мандина изведба, његово потпуно поседовање те улоге, јој дају много ширу димензију. Виљушка није будала, он је племенити витез који устаје на неправду. Он је искрени родољуб, он је свако од нас у том страсном заносу љубави ка својој земљи и снажном осећању неправди које су нам учињене. У исто време је духовит, одан куму и пријатељима, скроман, правичан.
Виљушка је симбол безбројних искрених добровољаца који су деведесетих „испали будале“ и бранили свој народ, без икакве личне користи, а на сваку личну штету. Људи који су имали своје заблуде, али оне нипошто не умањују вредност њихове жртве и исправност одлуке да помогну.
Његова заблуда и вера у пропаганду о Србима као „најстаријем народу“ и напредности Србског двора, укорењене су у истини. Истини о деценијама спутаваној и скриваној историји Србског народа, о сјају нашег средњег века, о свему ономе о чему се толико лагало и што се толико сатирало да је Виљушка прихватио други екстрем, једну хиперболу истине о Србима.
Сви смо осетили тај налет емоције и спремност да узлетимо у Небеску Србију када смо први пут открили размере Србства и његовог сатирања. Не би било недостојно или смешно за такве идеале кренути у борбу, али трагика лика Виљушке је у томе што те истине које брани јесу ипак искривљене, пропагандне и злоупотребљене ради манипулације владајућих неокомуниста, који нити желе, нити знају да Виљушкину причу очисте од лажи и претеривања и уведу целој војсци и народу истински племениту Србску идеологију, за коју вреди ратовати, раме уз раме са кумом.
Изгубљен у сликама идеализоване и измаштане, савршене Србије и ужасу реалности рата и губитка кума Виљушка оставља све и бос „као овца на клање“ мирно излази пред своје џелате, решен да стигне кући, у Небеску Србију, где нема непрекидне борбе са непријатељима, него га чекају његови јунаци, који га инспиришу и кум, у миру, у спокојној надмоћи жртве над крвником, у судбини Србског мученика, који не мрзи свог убицу, већ само хоће да стигне „кући“ у мир, у место спокоја, починка и слободе.
Ето то је за мене Виљушка, у бесмртној итерпретацији великог Милорада Мандића Манде.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
