Георгијевска лента је у Русији постала универзални симбол сећања на погинуле у Другом светском рату, баш као што је мак на Западу симбол сећања на жртве Првог светског рата. Све је почело пре неколико година као локална иницијатива. Како је Георгијевска лента постала национални симбол?
„Георгијевску ленту су измислили новинари. То можда није случајно – ми врховима прстију осећамо савремену историју и стање друштва“, рекла је у једном интервјуу новинарка Наталија Лосева, особа којој је 2005-те пала на памет идеја ленте.
Локална иницијатива
Наранџасто-црна лента је постала веома популарна. Сваке се године уочи Дана Победе, 9. маја, милиони ових ленти деле у Русији и у другим земљама. Носе их највиши руски државни функционери, укључујући председника Путина.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Међутим, све је почело пре 13 година као локална иницијатива групе новинара државне новинске агенције РИА, који су направили интернет пројекат Наша Победа са личним доживљајима људи који су видели рат. Акција је подршку власти почела да добија тек пошто је узела маха, каже Лосева.
Руслан Шамуков/TASS
Касније је објаснила шта су то новинари осетили у друштву врховима прстију. Према њеним речима, популарност ленте је реакција на нихилизам претходне епохе која је уследила након распада Совјетског Савеза.
„Већ смо неко време доживљавали раздобље одбијања и огорчења [према совјетској прошлости]. Друштво је желело да заборави на резултате Великог отаџбинског рата и Другог светског рата заједно са теретом совјетске прошлости, заједно са стагнацијом, гвозденом завесом и сиромаштвом. … Али, знате, тешко је да друштво сачува здравље без емоционалних и историјских стубова на које може да се ослони. Дефицит самопоштовања чини да људи буду несретни и незрели. Општи утисак је да нам је лента вратила здрави понос.“ Ленте се деле под слоганом „Сећам се. Поносан сам.“
Орден Светог Георгија није постојао у Другом светском рату
Популарност симбола није помогла ленти да избегне огорчене критике неких који су у позадини иницијативе видели политичке намере. Неки чланови Комунистичке странке, која је у Русији још увијек популарна, почели су да осуђују пројекат због наводне жеље да се уклоне симболи победе повезани с комунизмом, попут црвене заставе. Тврдило се да „георгијевска лента нема никакве везе ни са Великим отаџбинским ратом, ни са совјетском историјом уопште“. И иницијатива је као таква наводно била антикомунистичка. 
Б. Залвиљ/Sputnik
Заиста, георгијевска лента је била део Ордена Светог Георгија (боје су представљале барут и ватру), највише војне награде још из времена царице Катарине Велике у 18. веку, а укинуте након револуције 1917. године. Са строго формалне тачке гледишта, георгијевска лента није постојала у Другом светском рату. Поново је уведена тек 2000. године.
Слична лента
Међутим, није све тако једноставно. Од 1942. постојала је лента истих боја под именом гардијска. Исте боје су кориштене и за Орден Славе који је уведен 1943, а који је добило више од милион војника. Кажу да су тај совјетски орден и његове боје такође повезани са Царским орденом Светог Георгија. Ствар је у томе да су током рата совјетске власти почеле да враћају неке симболе из руске царске војске.
Медаља коју су примили готово сви војници – „За победу над Немачком“ – такође је имала пруге у георгијевским бојама. Након рата су лента и њене боје биле популарни елементи на совјетским плакатима и разгледницама, као што се овде може видети. Дакле, могло би се рећи да се лента од ратних награда удаљила само по имену.
Оптужбе за „пи-ар плагијат“
Такође су постојале сумње да су руске власти ленту увеле као одговор на Наранџасту револуцију 2004. у Украјини, чије су присталице имале своје ленте. „Наранџаста револуција је имала наранџасту ленту, а георгијевска – црно-наранџасту. Овде очито имамо посла са пи-ар плагијатом“, написао је један колумниста. Истовремено се чак и The Washington Post-у, новинама које се тешко могу окривити за прекомерну лојалност Кремљу, то „чинило неистинито“. Касније су, током украјинске кризе, ленту одабрали они који су се противили новим властима у Кијеву, па је георгијевска лента у Украјини службено забрањена.
Истовремено, Наталија Лосева подсећа да је „пројекат аполитичан и усмерен на историјско сећање. „… Ако је локална акција постала народна традиција, било би пожељно да се њена почетна сврха не изгуби, а то је сећање на своју породичну историју у Другом светском рату“.
Алексеј Тимофејчев,
Russia beyond