СИНЂЕЛИЋ ЈЕ СТРАДАО ЗБОГ СРПСKЕ НЕСЛОГЕ: Kада се Kарађорђе дочепао издајице са Чегра, уследила је сурова казна

Грађевине од људских костију у свету нису ретке онолико колико се то чини на први поглед, знатижељници ће се у ово на интернету уверити за неколико минута.

Али Ћеле-кула издваја се међу њима по мотивима свог градитеља: огромна већина оваквих здања подигнута је у славу особа од којих су остале само кости, а споменик у Нишу траг је нечовештва турских освајача, споменик варварске освете… Чак су га се и неки Турци педесет година касније постидели и намеравали да га сруше, али је превагнула већина, која је сматрала да су „Срби добили оно што су заслужили“.

Пропаст због плена
Прича почиње, као и многе друге из наше историје, српском неслогом.

Пета је година устанка против Турака, 1809. календарска.

Уздајући се у помоћ Руса, Kарађорђе је разделио своју војску и упутио је у четири правца: према Санџаку, Босни, Видину и Нишу. Српске снаге, у почетку, бележиле су победе, али је њихово надирање пореметио пораз јединица које су биле упућене ка Нишу…

За њиховог команданта Kарађорђе је поставио неспособног и корумпираног Милоја Петровића Трнавца, што је унело смутњу у српске редове и на крају довело до пораза на Чегру 19. маја 1809. године.

На Чегру је положај држао ресавски војвода Стеван Синђелић. Он се већ био прославио јунаштвом на Иванковцу и Делиграду и није било ништа необично што је баш он својим шанчевима највише пришао Турцима – на само шест километара од Ниша. Иза њега су се налазили положаји Милоја Петровића и осталих. Синђелић је имао три хиљаде пешака и три топа, и чекао команду за јуриш на Ниш, који је бранио Хуршид-паша са 36.000 војника и неколико батерија топова.

Али Трнавац никако није наређивао напад. Није хтео да Синђелићева војска прва уђе у град, јер би њој припао највећи плен од пљачке. Петровић је, наиме, благо хтео за себе…

Осетивши да Срби оклевају, Турци су се одлучили за противнапад, али Милоје Петровић Трнавац ни тада није реаговао. На наговор Младена Миловановића, спречио је Петра Добрњца да помогне нападнутим Србима на Чегру…

Петорица преживелих
Милан Ð. Милићевић у свом „Поменику“ описује:

• У среду по Светој Тројици 1809. изиђу Турци из Ниша и свом се снагом упуте на Синђелићев шанац. Ишли су, причају очевици, овим поноситим редом: најпре коњаници на белцима, па други на зеленцима, па трећи на алатима, па на доратима и најпосле на вранцима и с њима два топа. Најпре се уставише те се помолише Богу, после избацише два топа, па се онда узеше лагано приближавати к шанцу на Чегру. Само осуше по један плотун, јуришаше на шанац… Синђелић се у шанцу држао јуначки: трчао је свуда, храбрио, соколио и сам пуцао и обарао враге.

Војници из других шанчева, мада су гледали тај призор, нису дошли у помоћ Синђелићу. Говори се да им није дао Милоје. Само Пауљ Матејић, млавски војвода, и преко заповести пође, али и он доцне дође!

Синђелић је тог дана био змај, а не човек; куд он није доспевао за један једини часак: све је видео, свуд је трчао, сваком помогао, па кад већ види да Турци мртвим лешинама испунише ровове око шанца и преко тих мртвих живи стадоше ускакати у шанац и тући се кундачки и гушати се са Србима, он онда отвори капију на шанцу и рече својима:

• Спасавајте се, браћо, ко хоће и може!

А сам оде на средину свога шанца где му је стајала џебана и кад врази са свих страна густим гомилама приступише к њему, Синђелић свој пиштољ скреса у џебану!

Сматра се да је у бици на Чегру погинуло око десет хиљада Турака и преко четири хиљаде Срба. У самом шанцу, каже Милићевић, остала су жива само петорица Синђелићевих војника!

Према неким казивањима, кад је Младен Миловановић после ове битке изашао пред Kарађорђа, вожд га је, бесан, претукао па пуцао у њега док је лежао на земљи. Ранио га је у међуножје, после чега је овај српски великаш остао импотентан, што му је посебно тешко пало јер је волео жене и увек у свом окружењу имао младе Српкиње и Туркиње.

Kарађорђев бес
Милоје Петровић Трнавац побегао је из Србије, али је Kарађорђе најмио неке Немце да га нађу и из Аустрије врате у Србију, где је над њим извршена смртна казна због Чегра…

Али изгинули Срби од тога нису имали никакве користи. Kад се после експлозије у шанцу српска војска повукла, Турци су мртвим Синђелићевим борцима одсекли главе и пренели их у нишку тврђаву. Са тих глава скидали су кожу и мишиће и на лобањама остављали само по прамен косе. Одране коже са глава, напуњене памуком, послали су султану у Цариград, а на излазу из Ниша према Цариграду (данас је то језгро града) по наређењу Хуршид-паше сазидана је слепа – без врата и прозора – кула ширине четири и по и висине око пет метара, и у њене зидове са спољашње стране уграђене су 952 лобање, међу њима и она Стевана Синђелића.

• Иако су Турци то забрањивали, Нишлије и рођаци изгинулих кришом су вадили лобање из зидина и сахрањивали их по православном обреду. Неке су пропадале од мраза и кише, па је 1882. године један историчар пребројао 511 глава… – објашњава музејски водич Милош Анђелковић.

Заповедник Нишког пашалука од 1860. до 1864. године, а доцнији велики везир, председник турске владе, стидећи се Хуршид-пашиног варварства, наредио је да се Ћеле-кула сруши, али су локални Турци запретили буном, па је споменик остао. Мање од две деценије касније (1878. године) Србија је стекла независност и протерала Турке, а над спомеником је подигнута надстрешница. Доцније је (1892) прилозима из целе земље сазидана капела која, уз повремене обнове и препокривања, траје до дана данашњег.

Мир за кости
Нису кости ратника имале мира ни у Првом светском рату: бугарски окупатори прогласили су Ћеле-кулу спомеником у који су уграђене главе – Бугара! Они су се, као, супротставили Турцима и херојски изгинули! У дворишту капеле током рата стајао је и спомен-камен с натписом на бугарском…

У социјализму, Ћеле-кула била је обавезно одредиште ђачких екскурзија, али и мета ловаца на бизарне сувенире. Неке су устаничке главе украдене…

У зидовима Ћеле-куле – последњих година заштићеним стаклом – сада је само 58 лобања, а једна од њих је издвојена на постољу, као лобања вође устанка Стевана Синђелића.

Али нема поузданих доказа да је заиста његова…

У књизи утисака у предворју споменика записи су посетилаца из целе бивше Југославије. Доста их је и на руском, пажњу је привукао прилично нечитак текст на турском, остављен 12. марта ове године. Писало је: „Десило се да сам ово место посетио на стогодишњицу усвајања наше химне Марш независности.“

Да ли се посетилац чудио случају или је у њему тражио неко посебно значење, не знамо.

Лобање из зида свакако су му с равнодушношћу узвратиле поглед.

Жалосно завијање ветра кроз шупљине лица
л Француски песник и политичар Алфонс де Ламартин, приликом проласка кроз Ниш на путу за Турску 1830. године, записао је:

• Тек што сам сео, кад, подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видех да су његови зидови, за које ми се учинило да су саграђени од мрамора или од белог камена, начињени од људских лобања правилно поређаних. Те лобање и та човечја лица, огољена и побелела од кише и сунца, облепљена с мало малтера, образовала су потпун славолук који ме је заклањао од сунца; може их имати петнаест до двадесет хиљада; на неким је још била заостала коса и лепршала се на ветру као лишај или маховина; јак и свеж поветарац дувао је с планине и продирући у многобројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао је у њима тужно и жалосно звиждање.

Преувеличавање броја лобања вероватно је последица утиска који је споменик оставио на песника.