- Свет се мења, па мора и наша спољна политика – треба да се окренемо ка БРИКС
- Треба нам нова политика која ће бити на линији равноправних субјеката међународне заједнице
- Треба нам више руског језика и популарне културе
- Покушај да будемо део клуба земаља који нас је бомбардовао и отима нам покрајину у којој је наш идентитетски основ – то је ужасан парадокс
- Срби имају реални интерес у ветру који дува са Истока, јер им је управо он неопходан да бисмо сачували државу и културу
- Нама нема ближе културе од руске. И нема света без Русије
- Без сарадње са Русијом на политичком и одбрамбеном плану, не можемо да заштитимо сопствени идентитет
- Мој руски колега је написао да је Република Српска чувар српског пламена слободе
– Србији треба промена спољне политике и окретање ка БРИКС, јер се морамо припремити за нове односе који настају и чија је главна одлика да нема хегемона, већ се развој и односи формирају на равноправности – процењује у разговору за Братство проф. др Синиша Атлагић, руководилац Центра за Руске студије Факултета политичких наука у Београду, професор Универзитета у Бањалуци и предавач пројекта Лабораторије аналитике Института за савремене међународне односе при Дипломатској академији МИД Руске Федерације у Москви.
Разговор почињемо управо објашњењем каква је то институција коју Руси зову лабораторијом, а бави се проучавањем политике и дипломатије…
То је научна лабораторија у којој се свакодневно продукују решења за свакодневне међународне изазове?
Скоро да је тако. Не баш на дневном нивоу, али скоро тако! Пројекат окупља предаваче који сарађују са Дипломатском академијом МИД РФ, са Институтом за савремене међународне односе. На пројекту учествују колеге професори или они који су на докторским студијама, не само из РФ, него из ЗНД, и заједно расправљамо о најзначајнијим питањима дана –међународним проблемима. Ја се тамо бавим оним чиме се бавим и на Факултету политичких наука у Београду, а то је анализа пропагандне делатности. Разматрамо принципе и технике пропаганде и како пропаганду препознати.
Колику улогу игра пропаганда у односима Србије и Русије? Запад говори о руском малигном утицају, а да ли успева да одврати Србе од Руса? И, с друге стране, да ли се Русија овде довољно оглашава? Треба ли нам више Русије с обзиром на природу односа наша два народа?
Пропаганда нема нужно везе са лажима. Пропагаре, реч од које је пропаганда добила име, значи ширење, множење, распростирање. Свако друштво је суочено са пропагандама разног типа. У последњих 25 година је код нас распрострањена стратегијска пропаганда – за приступање ЕУ. Та пропаганда описује проруску као малигну. А, да ишта знају о пропаганди, то не би могли звати малигним руским утицајем. Можда ако говоре из свог угла! По Србију тај утицај није малиган, нити је икада био. Религиозне и културне везе, заоставштина руске миграције и силно културно благо које нам је тад остало, на чијим крилима имамо снажну проруску пропаганду (користим тај израз у неутралном тј. позитивном смислу) виде се и данас.
Имамо ли довољно Русије у Србији? Има ли довољно центара из којих се распростиру руске слободарске идеје, укључујући и идеју деколонизације у свету?
Као неко коме је блиска руска култура, могу да се сложим са тиме да нема довољно Русије у Србији. Пишем књигу о руској јавној дипломатији на Балкану, на примеру Србије, и пошао сам од реченице једног доброг познаваоца који је рекао да Русија на Балкану не ради ништа. И колегиница у поменутој лабораторији ме је питала „зашто је мало Русије (у Србији), зашто губи пропагандни рат са Западом (глобално)“. Одговорио сам: кад је почела специјална операција, изгледало је да је цео свет против Русије, а испоставило се да је то само један део западног дела човечанства. Дакле, није да Русија ништа не ради. Земље од којих се није очекивало да ће лако окренути леђа Америци и Западу, ипак су то учиниле. Није могуће да Русија седи скрштених руку, а да земље саме од себе заузму такве ставове. Пример је Саудијска Арабија, близак сарадник САД, која пролетос није отишла на мировну конференцију у Швајцарској уз аргумент да неће доћи јер тамо нема Русије.
Кад то пренесемо на Србе, дакле и РС и Црну Гору, став да Русија не ради ништа није на месту. Раде тромо, али Русије има! Русији у Србији недостаје више масовне популарне руске културе. Треба промовисати руски језик, који је пао на јако ниске гране, на 7-8 место, иако је до деведесетих био на другом месту. Моје очекивање је било да ће нови талас миграната донети популаризацију руског језика и културе, ако ни због чега другог, онда због руских фирми које се отварају. Дакле, треба нам више њихове популарне културе у најширем смислу.
Шта је са руским идејама о новим међународним односима? Колико су оне у складу са идејама о опстанку српског народа који је разбијен у неколико држава и економски је окупиран? Да ли неке руске идеје о Новом свету нама животно требају, будући да смо животно уцењени од Запада? Треба ли нам промена спољне политике и окретање ка поменутом концепту деколонизације?
Промена спољне политике на дужи рок је неопходна. То, наравно, има везе са БРИКС-ом. Руске спољнополитичке идеје су идеје о прекомпоновању, односно о значајним променама у светском поретку. Оне ће се десити. Хтели ми или не. Већ су кренуле и ту повратка нема. Оно што би ми требало да урадимо је да припремимо земљу за тај велики лом који само што се није десио, а који ће бити прекомпоновање међународних односа у корист онога за шта се залаже Русија – не због Русије као Русије, него због других играча који су у том тиму, због чега сам и поменуо БРИКС. Превасходно мислим на Кину која је на прагу да у економском и технолошком смислу премаши не само САД него целокупни западни свет. Имајући у виду тај талас који ће нас запљуснути у економском смислу, промена спољне политике би се подразумевала, јер морамо да као друштво будемо спремни за тако велику промену.
Једна политичка партија је покренула питање које би требало да се нађе пред посланицима Скупштине: да ли Србија треба да постане члан БРИКС. Имате одговоре да је то глупост, који долазе од прозападних партија, представници владајуће већине ћуте, да ли као знак одобравања или не, то ћемо видети тек у евентуалној расправи.
Проблематично код тог питања те партије је што смо економски окупирана земља и друштво. Хоћемо да постанемо ЕУ, а ЕУ је групација која је део Пакс Американе. Нема ништа специфично у идентитету на основу чега би могла да буде озбиљан посебан геостратешки играч. У нашој политици је то ужасан парадокс: да ви хоћете да будете део клуба земаља који вас је бомбардовао и отео комад територије који је за вас од идентитетског значаја.
Идеје које ви сад помињете, везане за Русију и не само њу, за нас су од значаја за опстанак, не само државе него народа и његовог идентитета. Често људе који заговарају те идеје карактеришу као „оне који хоће да овде направе руску губернију“. Уопште није реч о томе, него о реалном интересу који Срби имају у ветру који дува са Истока, јер им је управо он неопходан да би сачували државу и културу. Нама нема ближе културе од руске. И нема света без Русије.
Колико Русија нама помаже да сачувамо неке основне карактеристике идентитета? Рецимо – наслеђе антифашизма, слободарски и херојски карактер који нас прати и од пре косовског завета. Част, морал и поштење људи који не дају своје, не нападају туђе. Колико је Русија важна да останемо на том путу, нарочито ако се има у виду да је Запад покушао да од нашег херојског и поштеног народа исконструише некакве геноцидаше?
У тренутку кад је доношена резолуција, био сам на Дипломатској академији. Колеге су биле згрожене тиме што један народ као српски може бити доведен у ситуацији да се од овако нечег брани. Срби су као лакмус за оно што је врло вероватно да ће бити чињено и Русима на ширем плану. Без сарадње са Русијом на политичком и одбрамбеном плану, иако се залажем за војну неутралност, не можемо да заштитимо сопствени идентитет.
Идентитет се не може штитити само ширењем идеја, него и економском, али, извините, и војном силом. Лист Известија је објавио један мој текст о руском ораху. Прича је о совјетским војницима који су погинули у одбрани Београда. Носили су, многи од њих, орахе у џеповима шињела, као талисмане. На авалском путу су никли ораси из шињела војника који су ту били сахрањени, на ободима Београда. У тренутку кад се поставило питање да ли Србија да уведе санкције Русији, поставио сам питање: да ли треба посећи орахе који су никли? Да ли то наслеђе, руско, чак и у том смислу физичке одбране, треба посећи. Да ли бисмо ми данас имали овај идентитет који имамо, да ли бисмо га сачували да није било Руса? И то, извините, и у Првом и у Другом светском рату.
Код нас постоје размимоилажења у схватању та два рата. Срби дају већу пажњу ономе што су урадили за савезнике и свет у Првом светском рату, а Русија жртви коју је поднела у Другом светском рату.
Помињем Први светски рат јер је питање да ли бисмо ми, и у којој мери, данас могли рећи да смо слободарски, да не желимо туђе, али смо слободарски – да није било улоге руског цара Николаја II Романова. Имате онај цитат где он каже: ја сам Рус и живот би дао за Русију, али одмах после тога, господо, ја себе сматрам Србином у овом тренутку.
Ево видите, то су речи које, извините, ми ретко чујемо. Имате неколицину која за њих зна, али то се заборавља у свакодневноим животу. Често се запитам да ли би наша култура била толико колоритна, ако не и најколоритнија у Европи, да није било снаге православља и руске културе, православног духа која преко Русије стиже до нас и опстаје захваљујући Русима и између два светска рата.
Да ли је руски свет исто што и српски свет, да ли су то православни светови, различита имена за исту идеју? За непозападњачени свет, него за руски, односно српски?
Из редова владајуће већине сам некад чуо да концепт српског света није добар и да је то несрећно решење. Не баш та формулација, али скоро да је тако речено. Док сам био у Русији, присуствовао сам великој научној конференцији која је окупила најзначајније политикологе и људе који се баве међународним односима у РФ. Једна секција те конференције је била посвећена концепту руског света. Он није до краја дефинисан, ја га доживљавам као свет руске културе, али неки који нису етнички Руси ми кажу да то није тако јер не можеш наметати руску културу Таџикистанцу, Туркмену или некој другој мањинској групацији. Али, извините, то су људи који су га прихватили! И, који нису ни свесни колико у свом свакодневном животу имају од руског света и руске културе.
Тако ја доживљавам и српски свет, свет српске културе. Мислим да нису у праву они који су блиски промотерима те приче, а који кажу да је то несрећна синтагма којој може да се учита да је то повампирење идеје о великој Србији.
Ако већ морамо говорити на тај начин, Португал има свој свет. Португалски свет. Имају Дан португалског света. Зашто бисмо ми, са оваквом нашом културом, бежали од нашег света?
Е сад, однос српског и руског света: српски свет не треба посматрати као подскуп руског. Имамо различитих елемената. Али су везе толико крепке између наша два света, пре свега мислим на православље као културну матрицу, да бисмо у неком смислу могли говорити…А то пренесено на политички план – то је та идеја слободе! Она је основна спона, која је у минулим временима „потврђена на терену“.
Шта у односима Срба и Руса представља Република Српска?
Мој пријатељ, проректор Дипломатске академије, пишући о прослави тридесетогодишњице Републике Српске у Бањалуци ове године, написао је да је РС чувар српског пламена слободе! Ово је управо на трагу наше теме: које су споне српског и руског света, шта је заједничко Русима и Србима, осим културне матрице, наравно. Он каже да та мала територија тридесет година чува пламен слободе, који се код Руса тек распламсао. Он је говорио то у украјинском контексту. Толико о томе како угледни људи, који познају међународне односе, а не само српско-руске, препознају Републику Српску као творевину која за њих репрезентује оно што за њих представља руска борба на украјинском ратишту.
РС је део српског света. Белорусија је део руског света. РС и Белорусија имају интензивирану сарадњу, потписани су меморандуми о сарадњи у стратешким областима. То је био један од корака да се исправи однос српског народа према Белорусији. Какав је за вас то сигнал?
То је сигнал да Белорусија без обзира на формално захлађење наших односа жели да сарађује са нама. Ми генерално имамо добре односе. Од деведесетих до данас било је више посета Лукашенка, па наших одлазака тамо у време Николића, Вучић је био премијер кад је посетио Белорусију, а деловало је да је последњи састанак председника Србије и Белорусије био срдачан. Али, морамо имати у виду реченицу председника Белорусије на једној конференцији прошле године: нека Срби виде да ли хоће са нама или неће. То је било непријатно за српске уши, али ми смо земља која је увела санкције Белорусији и осудила изборни процес из кога је Лукашенко изашао као победник, рекавши индиректно да је реч о недемократском процесу.
Али, без обзира на то, чини ми се да је Белорусији стало да сарађује на економском плану. То је стотинак милиона евра. Колико увеземо толико извеземо. Стало им је, и налазе са нама лакше заједнички језик него са другима на Балкану. Зато радује сарадња РС и Белорусије. За РС је јако важно, као малој заједници у настајању и опстајању, да може да рачуна на стабилног већег партнера. РС се практично све време бори за опстанак. А Белорусија је доследна у подршци нама, што се видело и при гласању против резолуције о Сребреници, упркос томе што смо ми земља која им је увела санкције. Додуше, кад смо гласали за санкције, тадашња премијерка Брнабић је рекла да се нада да председник Лукашенко то неће узети за зло. Нисам сигуран да нам то иде на част.
Могу ли се такве ствари поправити? Како да се политика усклади са жељама народа? Како да се окренемо у спољној политици и економији?
Ја сам евроскептик. Потпуно је непринципијелно и сулудо да код сопственог народа развијате жељу да буде део клуба земаља који вас је бомбардовао, загадио земљу, убијао вас, отимао територију која је наш идентитетски основ. Зашто је то важно на економском плану? Они који не размишљају овако, кажу да смо природно у окружењу на које смо економски усмерени. Не спорим, али слепо идући ка ЕУ, како сте рекли, стално сте под политичким притисцима: ако нешто не урадите, вратићемо вас у деведесете. У тим циклусима, владе су биле примораване…зато сам и рекао да смо економски окупирани. Нисмо увели санкције Русији, али нисам сигуран да земље Запада толико инсистирају на увођењу санкција, јер смо ми и физички опкољени земљама које су у западном табору. А и економски смо у потпуности купљени од Запада.
Све то руска и белоруска страна знају и имају у виду да смо мало друштво под великим притиском, а и они не могу много да помогну будући да су окупирани ратом на сопственој територији. Чека се промена на глобалном плану. Увођење санкција би више штете створило нама него Русији, Белорусији смо увели, али видите да они разумеју да је то било под притиском. Чека се нова генерација политичара која ће исправити те грешке. Политика као жива ствар то дозвољава. Не треба нам пуно напора да се грешке исправе.
Да је по вашем научном и личном укусу, каква би та нова исправљена и исправна политика требало да буде?
Требало би да буде на линији равноправних субјеката међународне заједнице. То је идеја коју промовише БРИКС: равноправни субјекти који неће бити уцењивани од стране хегемона. То је оно што се замера западном табору, где је хегемонија САД доведена до крајњих граница. Србија има потенцијала да буде припремљена за то, да изађемо као јачи, и надам се да идемо ка свету у коме ћемо бити равноправни. То је оно што нисмо имали од краја осамдесетих, а као народ и као култура то заслужујемо.
Кад кажемо нови политичари, нове политике, нови људи – да ли Центар за руске студије ФПН препознаје потенцијал нових људи, људи који су спремни за нове политике?
Кад смо формирали Центар, пошли смо од тога да је корисно да такав центар направимо на том факултету јер ФПН има велику друштвену одговорност. Из редова наших студената се формира политичка елита у Србији, а на нашем смеру дипломатије се не зна много о Русији. Хтели смо да им понудимо да се упознају и процене, да ли нам треба Русија… Интересовање је у почетку било стидљиво показивано. Али, индикатор је учење руског језика које је све посећеније. Данас студенти сами долазе и питају како да се укључе у рад Центра за руске студије. Нисмо ми били скаути и трагали за људима. Дакле, препустили смо се интересовању младих људи да видимо колико им је та Русија потребна. После шест година рада, имамо језгро младих људи од двадесет и неку годину који осете да наилазе ветрови који њима могу да иду у прилог.